Pripovetke / Veljko Petrović

108 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

неоправдану намеру, да се бори док је не добије за жену.

Она га испрва није узимала ни на ум. Кад је дознала за његову љубав, осетила се увређена. После га је презриво одбијала, па онда се пакосно и доороћудно шалила с њим. Но он се није дао збунити. Прилазио јој је и гледао ју је својим озбиљним, верним очима, покоравао се њеним каприсима, и као да није опажао поругљиве осмехе око себе.

Никад јој није говорио о својој љубави, задовољио се да је указује само, обасипајући је цвећем приликом празничних дана и балских вечери, и, по малоградском обичају, скромно музицирајући под њеним затвореним прозорима.

Кад је свршио академију, дошао је њеној мајци и свечано је запросио девојку. Породица је била склона да учини тај компромис и да поднесе ту жртву: да се „опријатељи“, наиме, с једном сељачком кућом, јер је девојка, иначе, без великог мираза. Али девојка није хтела ни да чује. Најзад је изазивачки поставила услов, да ће се удати само за доктора медицине.

За њега и за његове планове то је био тежак удар. Али он је дигао главу. Добро. Положиће и докторат.

Она се смејала, али Марко Бикар није клонуо, и после четири и по године, с докторском дипломом у џепу, поново се појавио у салону госпође Пецарски. Иванка је плакала, претила је да ће се убити, говорила му је у очи да га не воли, да он никад с њом не може бити срећан, но он је стиснуо зубе и наставио је с Пуеаи и свирком као и пре пет година.

Напослетку се заручише. Она је сиктала и диктовала услове, а он је све потписивао. Док су били верени ретко се и појављивала негде с њим. А кад би и излазили, нису ишли ни упоредо, а камо ли испод руке. Она стално корак напред и корак даље од њега, с бледим лицем, окренутим у страну. Он ју је сваки дан похађао, и очајна мати их је зати-