Pripovetke / Veljko Petrović

МУЖЈАК 109

цала где седе раздалеко и ћуте. Обоје ослабише, но он није полуштао, а ни она, на позив матере да кида кад га баш толико не може да трпи, није хтела да поквари веридбу. Као да је хтела сада тиме да се свети свима, па и себи самој.

После венчања, по њеном услову, проведоше две године у разним престоницама. Он је ишао на клинике, а она на концерте, у галерије, у позоришта и на предавања. Усавршавала се у пет страних језика, од којих је Марко једва натуцао два, колико му је у послу требало. Он јој је дао потпуну слободу. Пратио ју је, али ако је био уморан, пуштао ју је и ноћу саму. Но већ после пола године она није хтела ићи никуда без њега. Некако јој је било неугодно. И све чешће га је молила да иде с њом. Он се смејао: — Не разумем ја ни ту музику ни те слике,. ал добро, ићићу, само ми реци, шта је ту лепо, и пробуди ме ако заспим.

Она се љутила, и ако јој срдња није ишла од срца.

У другој половини друге године већ се осећала уморна и засићена. Није више могла да дочитава многобројне нове књиге. Бацала их је у страну, и ако је зажелела лектиру, расклапала је старије. Све је мање излазила из стана. Обично у подне и пред вече, пред њега, пред болницу, молећи га да прошетају испод руке по булвару, па одмах кући. Почела се интересовати за медицину, за његову струку, и љутила се што на њена питања он одговара смешећи се, наивно, као да детету тумачи. Заподевала је и разговоре, и пријало јој је то што он о свему што зна говори најпростије, мршавим речником, али јасно и прецизно. Понекад би се и сама распричала о својим девојачким лудоријама, о забавама и сновима. Како је очекивала некаквог грофа из романа, и како је сањала о силном богатству или о једном славном уметнику, с којим би патила и прославила се. Он се на све то смешио као да не слуша озбиљно, већ као да мисли друге ствари, и сваки час би вадио писаљку и папир, и писао, цртао и рачунао,