Pripovetke / Veljko Petrović

ПОКОЈНИ САВА 175

вреће, сечку и котао, остала потпуно читава. А кад се пажљиво приближио, опази светлост кроз замућени прозорчић. Тада јасно осети како га срце заболи. Полако приђе прозору и погледа унутра, и док се напињао да прибере очи, чу тихи говор као неко гунђање и у исти мах угледа своју стару матер где чучи на земљи, а пред њом трепери воштана, плетена свећица — одакле јој тог — прилепљена о под окуте, набијене земље. Она се нише, мрмља и непрестано се крсти. Сава полако куцну ноктом у прозор. Мати се трже, застане за тренут, али се не окрете, него настави да се клања, крсти и говори, само мало појачаним гласом:

— Мир и покој твојој души, сине мој једини — мир и покој твојој души, сине мој једини — мир и покој...!

Сава задрхта и стаде, па онда опет удари прстом у окно, два пута и јаче но први пут.

Али старица, као да је то био удар у њена леђа, поче још брже и дубље да се клима, још брже да се крсти и да говори:

— Мир и покој твојој души, сине мој једини, — мир и покој твојој души, сине мој једини, — мир и покој...!

Сава поче да губи стрпљење, те удари руком још јаче у окно и, с дланом над устима које је готово прислонио на стакло потмуло зовну:

— Мати, отворите!

Стара се укочи, па диже лице небу и прого-. вори занесено и певајући: ј

— Нека се смири твоја душа, сине мој једини, тамо у хладној земљи, у хладном гробу твоме! — па се одмах поче опет узбуђено крстити, нихати и молити.

Сава је већ губио снагу, тресла га је хладноћа, и он опет још нестрпљивије удари у прозор:

— Отворите, мати, ја сам, (Сава, жив сам, отворите!

Мати скочи, али и овај пут не осврћући се, дигнутим очима ка таваници, запева оним истим гласом месечарки и бајалица: