Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА ; т

несу. Да буде знао Штиљановић ко је тај Скендерпаша, или да је овај знао да му је тај угарски поклисар ујак, сам Бог зна што би се догодило. Млечићи превезу Штиљановића бродом на хрвацко приморје, откуд дође и донесе Владиславу благо млетачко пак за своје заслуге добије од краља град Шиклош у дар, а мало послијед и потврђење деспоцког достојанства. Но Млечић се је слабо надао у друштво угарско, па склопи с Бајазитом мир, упуштавши му све грчке градове што су му преостали осим Цефалоније, и тако закључи да се диже турска војска из Италије што је Скендер-паши било посве неугодно. Онда Владислав за пркос учини и мир са Турчином по свјету Штиљановића, који је мир без прекида трајао двадесет и шест година, у којијема умре (1515) деспот Стеван Штиљановић и тијело му свечано сахране у земљи Митровици, у гробу што је себи сам иза живота оградио. У једној цркви у Митровици находи се и данас његова застава с грбом, као и неколико другијех знакова његова деспоства. Жена му Јелена, неродуша, пређе у ческу земљу, гдје је многе године удовала пак и умрла.

При деспотову погребу био је присутан и игуман Серафин Поповић, који, како се је био зарекао, пријеђе из Црне Горе у Сријем и стани се у Фрушкој Гори, гдје је послије смрти деспотове написао главне црте његова живота.

Послије Владислава краља угарскога, дође на његово мјесто Лајош други, млад и нејак според неслоге што је у то вријеме била преобладала на угарској земљи. Кад му Сулејман објави рат, једва је Лајош могао да скупи тридесет тисућа војске да се турској сили опре, која је бројила преко сто тисућа, вишијем дијелом коњаника су триста топова.

На оглашеном мохачком боју (1526) побиједи Сулејман заробивши двадесет и четири хиљаде сужњијех, међу којима три надбискупа, пет бискупа и пет стотина бољара. Преко тога посјече четири тисуће робља и поћера Лајоша до Дунава, гдје га и утопи; изгори Будим, опљачка Пешту, и проспе војску да по Угарској презими. «