Pripovjesti : crnogorske i primorske

72 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Лијево крило турске војске предводио је Скендерпаша, највише јаничара и спахија, који обузму Сријем и ту се стане на зимици.

Једно јутро приступе паши под шатор два спахије и кажу му да сву ноћ зубља свијетли над једном гробу у Митровици, што би значило, по тумачењу њеког старог дрвиша, да је ту благо закопано. Паша пошаље свог побочника да отвори и преметне ону гробницу. Но мјесто блага нађу Турци тијело мртвачко нераспануто, одјевено у богатом војничком руху. Притворе гроб и по наредби пашиној поставе стражу, да не би ко гроба опљачкао.

Проспе се глас као муња да се нашло некакво цијелокупно мртво тијело, и да ће га Турци одријети пак сажећи. Кад чују фрушкогорски калуђери да су Турци отварали гроб деспота Стевана Штиљановића и да су му нашли моћи непокварене, дођу код паше и помоле га да им дарује земне остатке њихова деспота, да их пренесу у који манастир. Паша то допусти и за вишу почаст нареди да једна чета турскијех војника допрати деспотово тијело до цркве. Међу овијем калуђерима бијаше старац сиједом брадом до појаса, на кога паша често назираше, јер му се чинило да га је његдје поприје гледао. Кад калуђери пренесу свеца у манастир и дођу да паши захвале, при кретању с крај паше, Скендер обустави старога игумна и упита га откуда је и како га зову 2

„Мене зову Серафин Поповић“, рече смирено игуман. „Ја сам се родио и своју младост провео чак доље, у арбанашкому приморју, пак од млетачкога зулума прешао овђе да се с миром Богу молим“.

„А која је она мрцина што сте пренијели у манастир 2“ припита паша.

„Оно је тијело деспота Стевана Штиљановића, родом Паштровића,“ одговори игуман. :

Кад паша чу ујчево име, обумре и пане на диван; облије га мртачка пот а зубима зашкрипи каода је побјеснио. Игуман га водом поштрапи а остом покропи. Кад се паши поврати дух почне редимице припитивати игумна о оташбини и својтини. Отац