Pripovjesti : crnogorske i primorske

100 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Бјелоши и Угњи, тек им жито роди, поврате се владици, а три опћине остану силимице под Млечићима, док сета отимачина на Пожаревачком Миру договором султановијем позакони.

Послао једном на дар Шћепану ракије и сухијех смокава њеки Цеко Стефановић, родом подгоричанин, а стојбином будванин, човјек провртник и претргарица. Једно га вече усред поноћи дохвате и притисну у постељи Млечићи, пак га пред зору зајме везатијех руку пут Котора, гдје га суд трећи дан удави. Имао је Цеко лијепу и прикладну жену, Ћеру Арса Ђокнића, која пође за мужем у Котор и изађе пред провидура да тобож оправи или испроси мужа. Срамотни провидур, кад угледа ову женску главу, заборави на своју част и на човјештво, пак јој га обећа даровати ако она ш њим преноћи и мужа превјери и обешчасти. Зажари се Стана као паприка, пак окренувши провидуру леђа, рекне: „Дражи је мени мој образ но муж и син, пак их оба објесио, сјутра, не дам поштења у мито, то су млетачки откупи.“ Ова се женска и данас спонаша по народу, и памтиће је док не преокрене обичајем. Да је Цеко био братственик и земљак, не би Млечићи на њ уложили, каошто нијесу на многе друге руку ставили који су дарове слали Шћепану. Но је Цеко био туђица, пак се слаб суд на омечицу појуначи. Турски војсковође нијесу били међу собом сложни. Паше босански, дукађински, и арбанашки, српске потурице, гледали су кривијем оком гдје им заповиједа сераскијер, познавали су тегоћу рати с Црногорцима, знали лијепо да су Млеци из лукавства омотали Турчина у ову рат да таре силе о стијену; омилили им хареми и талагајност пак одмицали и дуљили, е да се султану и беглербегу додије. У пет недјеља крвавог боја сриједом Црмнице и покрај Чева не могаше Турци ступити ни хромице, а камоли да се састану три војске на Цетињу како је углављено било. Војска турска није имала довољно пиће, јер кроз оне планине кршовите и беспутне