Pripovjesti : crnogorske i primorske

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХЛ

Та судбина, која се није уморила славенски род кроз толико вјековах немило прогонити и косити најдража његова добра, она га сад убитачно порази у Петровој глави“. И писац овако завршује: „Његошева је смрт сваком Србину повриједила косовске ране. Касно ће се оваки гениј из славенске колијевке изњихати, који кроз самих осамнаест година умједе себе попети на такову висину, да је био најсјајнија звијезда, дика и понос свију нас“. За Љубишу је једном казано да је то наш „Његош у прози“. Нема сумње да је између Његоша и Љубише, људи исте расе и менталитета, постојала извесна сличност. Љубиша је, очевидно, нека своја лица замишљао сасвим његошки. Али док је Владика био надасве песник, и то велики песник, дотле је творац Вука Дојчевића, мада необично даровит, био човек много нижег калибра, и то човек скроз реалан. · Заједничка им је била само народна основа, и што су обојица имали много имагинације у изразу. Иначе, разлика је међу њима била она иста која се опажа између генија и талента. Љубиша је био само један јак таленат, али таленат одваљен, као стена, са тврде литице националног генија. У његовим творевинама има, бе умње, много недостатака; али из њих проговара народна душа. Да је у њега, поред богатства фантазије и посматралачке оштрине, било, у подједнакој мери и литерарне уметности и стилистичке корекције, он би јемачно био постао први наш прозни писац; овакав какав је, он остаје опет најоригиналнији. П

Као готово сви одреда наши старији књижевници, и Љубиша је своју литерарну кариеру започео са стиховима; његове прве књижевне работе били су стиховни преводи са италијанског и једна слаба песма о Боју код Виса, састављена у духу и размеру познатих пучких даворија приморског барда Фра Андрије Качића-Миошића. Али све то није био још озбиљан посао. Преводи неких места из