Pripovjesti : crnogorske i primorske

Хп1 МАРКО ЦАР

Дантеове Божанствене Комедије и покушаји „посрбљивања“ појединих Ариостових сатира и једне Хорацијеве оде, а тако исто и оригинални Љубишини огледи у везаном слогу, били су само прелаз из неизвесне сфере,у којој се дотле књижевни полетарац кретао, у другу, одређенију сферу рада, у којој ће трајно живети као великан међу творцима српске приповетке.

По томе се јасно види како се из неспретне гусенице развио сјајни лептир, који данас лепотом и шаренилом својих крила очарава све нас који га пратимо у његовом блиставом лету.

Љубишин позив нису били стихови; његова је снага била на другој страни. Он је својом судбином и својом природном речитошћу позван био да „просвједује, као што сам вели, против тадашњег накажења српског језика, нарочито у Хрватској и у Дал" мацији. На устук извештаченог и безбојног, махом по немачком и италијанском кроју скалупљеног језика којим се тада писало, Љубиша истаче изворну, живу и живописну прозу својих приповедака.

Први самостални Љубишин рад на пољу српске приповетке био је Шћепан Мали, објављен у алманаху „Дубровнику“ за год. 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошева Лажног цара, види се да је у том првом прозном огледу свом Љубиша војевао, просто и просто, као штитоноша великог песника ловћенског. Шћепан Мали бележи, међутим, обртну тачку, управо прелаз из ранијег, чисто преводилачког, на самосталан. књижевни рад. На своје ноге стаће Љубиша тек Лродајом патријаре Бркића и Кањошем Мацедоновићем, које две приповетке угледаше света у „Дубровнику“ за г. 1870. Затим дођоше по реду: Скочидјевојка, објављена 1873 год. у „Дубровнику“; Поп Андровић, Нови Обилић и Крађа и прекрађа звона, издане у календару Матице Далматинске за г. 1874, и, најзад, Горде, штампана г. 1878 у новосадском „Орлу“. Е

Ка али смо малочас да је Љубиша, као приповедач, на своје ноге стао тек Гродајом патријаре