Pripovjesti : crnogorske i primorske

114 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ника у пријекрст на плећи низ обоје рамена, а да краје вежем живијем узлом преко паса врх бокова, и да ће му, чуј, то дићи цкврн као руком.“

„Хоћу“, поврне Грујо,, аманет ми или молбом, или крадом, ако ћу три подвезе надовезати.“ — Ту се растану, Грујо навише а Лука наниже.

У само подне приспије Лука Бубићу на врата, · слими с рамена бадњак и приклони га уз кутњи праг; уљезе у одају и стане наздрављати: — „Добро јутро у кума Марка, на добро му божић и бадњи дан, славио га он и пород му док трајало свијета и вијека. Бог дао да овђе вазда долазе људи и налазе људи и да викају помози Бог, и да помаже.“ Приступи домаћица са момицом и прими бадњачу, велику пријесну шеничну погачу. Ту му принесу обилату чашу ракије и приганица, пак пошто је испије уђе у собу гдје је Марко сједио и из дуга чибука пушио духан. Приступи, целива му руку, пак се за врата уклони док му рече Марко да сједне спрам њега. Пошто су се поразговорили о свачем помало, о злој години, о јакој студени, о кашљу и недаћи с једне на другу, припита Марко бајећи, као кроза

зубе: — „Што је чути, куме, из сусјества, јесу ли збиља Црногорци зацарили онога скитача и лажицу 2“ — Поврне Лука на по гласа: „Чуо сам да

су, но неко каже на један начин а неко на други, како је кому милије, а ја додуше нијесам брижљив да знам, па и не питам, но чујем нехотице гђе се људи разговарају, који те горње пазаре обилазе. Доста ме глава боли од домаћега посла, пак ми, мајде, и не треба мождани препуњати беспослицама.“ Нг то Бубић шмркајућ духан: — „Но ћеш бити чуо и да ти је негђе у сусјество дошао васеленски патријара >“

„Чух право“ поврне Лука пљускајући „да је у Грађане дошла нека светиња из далекијех земаља, прогнана од Турака, но се свашто говори и по пуку сије, па коће да разабере истину у толико пљеве ријечи 125

У томе Бубић извуче из једне шкрабијице једно