Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОДАЈА ПАТРИЈАРЕ БРКИЋА 117

у кухињу да што очебрснеш поснога, пак пут за уши. Овој ствари није чекања. У твојим рукама срећа народна, а о гријеху и лакардијама немој мени каживати, ми се познавамо, но кажи стрику Бошку. Ево ти један дукат да се обујеш. Ово је мој новац, он не иде у никакав есап.“

Пошто се Лука поштапи рибом и вином и пошто обиђе у граду јошт двије три кумовне и пријатељске куће латинске, довати оружје и настави пут кући. Бијаху покрили сјени поље, а студени вечерњи вихор као лед стризаше по образу и ушима. Што је путом мислио и у себи говорио и одговарао, ту није бивало свједока да каже пак повијесница мора да нагађа и ствара; срећа да се, је тому одавна навикла: — „Учаше ме ћед да су Млечићи лукавији него ли Турци, а он је ходио и полазио Млетке и Цариград и спуштавао се на њихова ужа. Шта им хоће српски патријара2 Да нама добра учине!2 тако њима Бог! Но опет кад добро промислим можебит да га неће удавит, пак ћему свакако боље бити него код побратима Груја... Пет стотина дуката! да их човјек изреди прекрили би гувно. Купио бих мазгу; оградио мучни млин на Мртвици под горњим водопадом; подигао кућу; проширио појату... пак бих и једно сребрно канђело приложио светоме Николи да ме не покара. Ваља дати Грују половину. Рекох много, половину! обишћу се трећином и ниже, пак могу више кад драго. Грујо је лаком, истина, но гостопримство, вјера... па какви гост, какво лице! Хоће нас попљувати народ. У нас зна свако једно другоме што има. па кад станем градити млине и куле, реће разлогом: ето благо пецко и млетачко, скупо ли продаде онога старца! пара не мучи него бучи, ко ће благо критиг Прођи се ђаволе од мене, вјечна ти мука! Лијепо ли могах без ове главобоље! Навући ћу клетву на дом, разгубаћу пород, отровати муку, закаменити сјеме у одиви. Но, ријеч из уста а кам из рука! То сам могао прије проесапити, а сад држ · што си уватио, жњи што си посијао!“ — Овако с једне на другу, приспије дома у црни мрак, пак навразан и уморан заспа као заклан.