Pripovjesti : crnogorske i primorske

118 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Кад сутра пошље жену да рочи с Грујом станак на Вишкодо на граници, јер ће ту њеку трговину, којој није одмака, уговорити. На материце, двије недјеље пред Божић, састану се оба побратима на уговореноме мјесту усред подна. Ту се поцеливају и сједну уз сунчани припек. Каза Лука све што чу од Бубића, али мудрије и шареније. — „ја се бојим, рече Грујо, да је то пријевара и да ћемо утопити душу, а нека што ми не би већ било закопа у Црној Гори ни живљења међу Србима.“

„И ја се пријеваре бојим, рече Лука, но кад промислим да га неће давити, и да ће боље живљети у дуждевим дворима него у Пећи и у Грађанима, рекох сам собом, ту нема. гријеха ни јада. Ви ћете запатријарити Саву или Арсенију, зато ћемо лако, а понеси сто цекина дома, што их нијеси никад јошт све на рпи видио колико ни анђела,“

Стане Грујо да се по глави чеше су обје руке. „да, да“ настави, „и ја мислимт ако њешто, но ти знаш да ја то не могу сам израдити, а ту је њешто мало пара, кад их подијелим жље ће мени остати. Знаш ти добро наше људе, да им подијелим пуну бачву дуката а себи да не оставим ни ручку, рекли би: кад је нама дао бачву, њему су остале барем двије. Свако. мјери на своме лакту! Кад губим душу а топим срећу, кад газим гостопримство и вјеру, дајбуди ћу понијети блага доста, или се барем нећу мрчити за то ђавоље.“ Лука стаде да пљуцка пак се послије дугог мучања изу. — „Да ти, побро, кажем сву истину, мени је кум обећао сто и педест дуката, пак мњах да ме трећина иде као умолника, јер и ја примам дио грехоте.“ — „И то је ништа“ рече Грујо, „него хајде опет к њему и реци му што ми неће доћи барем готовине триста дуката нећу на то главе обратити. ја ти давам тврду вјеру, по сто пута непреломну, да ако - се и распазаримо, неће за наше зборове нико жив знати од моје стране. Али ти немој тако куму каживати, да се не покаје, него му реци да ће се ствар просијати и објавити, и да ћеш ти главом платити, тако ћеш га навући да испразни оба џепа.“