Pripovjesti : crnogorske i primorske

124 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

час заборавити али нипошто изгубити. Простота и сиромаштво могу нас наћерати на какво зло, но опет урођена ћуд јуначког поштења, не дава да га испунимо. Овако ти се збило с домаћином Грујом. Ђаво, који ни оре ни копа, него настоји да танће кршћанске душе, преласти га, пошто се обу у аљине његова најузданијег побратима, да тебе, божјега светитеља, прода Млечићу за новац. Но тек дома дође, свијест гријеха не даде му мира, поче да се од злог навјета стиди, каје, плаши, док удари у махнити вјетар. Ја мним да ће преминути јер је у злој кожи, пак моли да му опростиш и покору даш, да га причестим и средим, ако не би од лијека, да се Богом умири, и да га сахраним у сјен црковну.“

Патријара се посмијехну, прихвати бројанице пак стаде причати: — „Духовниче! то мени није ништа ново, ја сам знао кад сам столицу оставио, да ћу наступити на гори зулум тек се примакнем дуждевој граници и чују Млечићи да сам јошт жив. Знади да сам ја пао челом на земљу у хрвацкому приморју. Отац ми је био свештеник и жупник, који ме рано дао на науке. Остао сираком, од осамнаест љета, · постригну ме у Ходошкому манастиру и ту ме зађаконе, пак посвете. Но међу браством није владало најбоље споразумљење, пак се ја одали да не гледам несклад очима. Пбх у Млетке гђе се примих дуждеве службе да будем мрнарици православној духовник, док ме треће године облажу злотвори да учим мрнаре како су „робови откад су царство изгубили, и да служе туђину као некад Жидови Мисирце. Заточи ме суд у манастиру Савини код Херцегновога. Ту сам живио друге три године постом и молитвом, док ме и ту опташе уходе дуждеве и рекоше, Бог им опростио, да сам велики зликовац; подмитише лажне свједоке, као противу Христа, да радим разорити дом божји. Тер тија у беспуће, обиди Херцеговину и Босну и дођи након године у Пећ да служим Грка, који је ту патријарио. Човјек охоли и лакоми, да га Бог прости, он је на истини а ми на лажи, дотужи народу горе него паша. Скочи