Pripovjesti : crnogorske i primorske

126 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

да и он опрости побратиму свому, скочи Грујо и посједе као махнит: — „Нећу богме никад ни довијека. Да ми је сва три сина на муке метаои крв им попио, прије би се с њим умирио.“ А у тому Бистра иза плетера: — „Ако опрости ево му моје опредљаче нека је за пас веже, а ја ћу му оружје носити.“ — А попадија: „а не пита га за благо 2 гђе се дио мираз 2“ — Опет поп за женама док их из куће иждене и врата затвори. Поврати се к Грују и упита га: „да ну ми кажи право, или је више дужан теби Лука, или ти патријару 2“

А Грујо: „ја више патријару на свакому суду.“

А поп: „Дакле кад је твој дуг одвојио и прашта ти се, нећеш ли ти мањи 2“

А Грујо: „У разлог се, попе, нијесам ја патријара да праштам, не мислим се ја посветити но осветити; ко се не освети тај се не посвети. Ово је наша пословица.“

А поп: „Ти си, Грујо, с пута сврнуо, није то тако. Ми свештеници имамо срце и страсти исто као и ви, али треба да праштамо. Освета је наопака и проклета, ко њу прати душу губи, пород трује, колијевку губа. Патријара теби опрости дуг од бремена, а ти нећеш од сламке. Не заслужујеш да ти се опрости, а ни с тобом да говорим. Липсујеш, а псујеш! Него збогом, идем на бољи посао, но а овђе губим вријеме и душу.“

Грујо се препане и покаје: „Врати се, попе, тако те моје муке не спопале! Кад сам већ кренуо да течем душу, за коју сам до данас најмање мислио, опрашћам и тици у гори, и риби у мору, и ђаволу у паклу, и побратиму Луки на Браићима. је ли доста, чоче!“ = Пак сам у себи: „Вако се не дигнем из ове постеље. А волио би његове крви на велики петак...“

— Тако треба, мој синко, рече поп, „да будеш олагословен и ти и твој пород. Идем по причешће, но се притаји и моли Богу док се вратим.“

Поп из куће а Бистра у кућу. У тому Грујо покрије главу убрусом и стане да спава, а Бистра врх њега да му не да, док не каже гдје је благо и је ли побратима опростио. — „Бјежи од мене, сотоно, да те