Pripovjesti : crnogorske i primorske

Џ

128 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

чист да га нема ко уочити: тако је било. Остају Луки паре а нама брука! Него хајте прије нег се ствар просије, пошљимо по Луку, нека дође прекосутра на Вишкодо, да прихвати ону трговину, и нека донесе собом триста дуката, мање ниједнога, и ако не дође прекосутра до подна, нека већ и не долази, то се распазари. А ви обуците мене у калуђерску мантију и ставите ми камилавку на главу. На мој зли пут немам ни браде ни бркова, но ми их исплетите од кучина и нажута конопља, пак ме ставите уз онај храпави кам у присој на Вишкову долу, а вас неколико оружаних момака запаните за кам. Два нека пођу на сусрет Луки, нека преброје и приме паре, и нека реку Луки: ето ви патријара сједи уз онај кам, приступите двојица без оружја, каода сте чобани, да му руку љубите. А кад се примакну, онда нека они иза камена скоче и нека их баце под тољаге, да упамте кад су куповали и препродавали патријару пецкога.“

Повикају сви из гласа да је та најбоља; него рекну: а шта ћемо с парамаг — А хромац: ако дођу паре ми ћемо их дати патријару, оне су његове; но ми приправљамо ражањ а тице су у планини.

Старешина сеоски хтио би да се тијем новцем огради проклети ступац, да служи људима за калиш, него би опет хтио и то да он буде грађи гога. У тому дође однекле Бистра и стаде викати да хоће да узме дио од пара. Имаше се заклати око диобе, а новци јошт у Бубића, но на Бога дође поп тер их распушти и утишма.

Сутра у јутро ето их опет на скупу. Вежу и утврде како јуче рече хромац, и пошљу улака на Браиће у Луке да глави трговину, пошто му препоруче сто пута да се што не излаје и не изује.

Подрани улак и свану му на Ђурђево Ждријело. Кад у поље ето Лука развио овце по ливади. Добро јутро! добра му срећа! — „Ја сам, рече улак, с Грађана, него се примакни, имам поруку на тебе.“ — Кад Лука код улака, поцеливају се и сједну. „Послао ме у тебе Грујо Милошев“ — настави пљуцкајући