Pripovjesti : crnogorske i primorske

130 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

посла нас да ти преручимо свеца а ти нама да пребројиш триста дуката, каошто сте језиковали.“

— А гђе је патријара 2 викне Лука.

= Дану га виђи уз они храпавац, гђе се грије уз сунчани припек. Но те поздравио Грујо по сто пута и молио да приступите двојица без оружја као да сте чобани да га целивате, пак га дохватите полако да му од страха душа не испане. У њега нема до костију, као повјесмо пређе, неће ви бити тежак чисто, нити ће много хљеба дужду трошити. Ако га страхом удавите, ми вам нећемо од тога гријеха дијела. Ми дадосмо здраво за готово.

Лука извади тоболац. Све по десет и десет изреди цекине на једној плочи. Види да нема рашта одбијати који дукат, кад ту није Груја. Грађани узму новце пак се уклоне, а Лука остави оружје пак са сином, такођер безоружаним, пође к патријару. Тек да се примакне и да му дохвати десну руку, скочи бусија иза камена натегнутијем пушкама. Дохвате их оба међу се и коцима јасеновијем добро и добро испребијају док их на земљу оборе и оставе бијене, а Грађани пут за уши. Лукин син што остаде код оружја мета у томах на оне што бијаху благо потегли, но му зрно не доврже.

Једва пред вече дођу дома пребијени и нагрђени, пак сутра дан у Бубића да им види црне и крваве ударце. Лука научи да не тргује у свеце, а Бубић и Млечићи да Срби не продају ни издају госта.