Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПОП АНДРОВИЋ нови ОБИЛИЋ 131

ПОП АНДРОВИЋ НОВИ ОБИЛИЋ.

Приповијест паштровска друге половине осамнаестога вијека.

| ВРАЖДА.

„Боље ти се с јунаком побити, него ли с рђом целивати“. Нар. посл.

Биле се загризле и љуто окрвавиле, око међа и земаља, двије сродне и сусједне опћине, наиме паштровска и спичанска, једна млетачка, а друга турска; спор тај, што жалибоже ние ни дан данашњи на чисту; те се с тога и понављају чести и крвави сукоби међу онијем наоружанијем и јуначкијем Србима, који су навикли хитати весело на пограничне бојеве као на свадбу.

Млетачка влада, изнемогла и грохнула од трулежи и зависти, уочи свог распада, није могла пружати својим људима на тромеђи никакве помоћи, но вољела да се забаве о свом чуду, како би јој били од мање потеге и главобоље.

Напротив Махмут Бушатлија, охоли и обијесни скадарски паша, давао је Спичанима и свој барској држави праха, олова и кремења, нек се Срби ооље тријебе брацком враждом, како би му било лакше пашовати и ослабљелу рају стезати по урску.

Напокон додијало им клаће, па да га једном прекину и на миру остану, дођу на углављени састанак под Вјетрнијем Гувном, баш при самој међи, поп Радо Андровић Паштровић из села Калудерца и Мирчета Никлан спичанин, сеоске старешине, оба мудра, говорџије и миротвори. Сједну на камење један според другога, пошто ставе пода се струке. Био вахат прољетњи а сунце једва помолило иза брда. Мирчета уложи да говори први:

— Добро ти јутро, брате и крвниче!

[ој