Pripovjesti : crnogorske i primorske

132 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

= Није ми га Бог дао, рече поп, — откад ми закласте оно дијете.

А Мирчета смућен: — „ја ти нијесам дошао јутрос на пожаловање, ни да те разабирам и тјешим, но сам дошао да приштедим себи и теби остатак, да не заборавимо шуту при рогуши») Нас два превалисмо по вијека, досукасмо ждријелу вјечнога дома. Кад будемо на томе свијету гђе се неумитно суди, тебе ће попа њешто потање мјерити но мене, јер сам ја слијепац божји, а ти свештеник, који се сваки дан с Богом разговараш, читајућ свете књиге, Него теци душу док је раније. Мири земљу и остави добар спомен, јер је лудо зло чинити а добру се надати.“

— Залуду се с вама миримо и кумујемо, но за вишу срамоту и да боље топимо душе — надостави поп једак. — Не знате ви, Мирчета, што је вјера и мир каода сте, осим крста, Турци. Не сјећате се да смо тобож залудња браћа, но бисте вољели палити на мене, но на оџу. Ви слушате наговоре потурице, Који вас за перчин држи и подбада да се пјаните брацком крвљу. А тако ми четверо јеванђеља, да ми није с тога, што смо залуд браћа Срби, и што нам се под брком смију Турци и Латини, не бих се с вама никад умирио док ми не би проникле зовке2) на пријекладу. Али шта да радим 2 Лијепо виђу обијема очима да наш провидур и ваш паша раде очигледице да ми један другога ископамо до трага, па сам волији да ме ти јашеш но да ми се они наслађују.

Поврати Мирчета: „Попе, попе, немој тако на пашу, јер се љуто вараш и гријешиш. Не хвалећи му вјеру, он је Срб срцем и душом каогод и ти. Није Махмут заборавио да је од Црнојевића жице. Ја сам се лани с њим разговарао у Бару, кад је доходио Мустајбегу у госте, па љепше, душе ми, но јутрос с тобом; но не смије да каже што мисли од девлета, а да знају Турци дошљаци како им везиру под ребрима куца, не би чисто по године пашовао ни

%) Кеза шута или суша без рогова и коза рогата, кад чобан изгубии другу заборави прву. =) Дивља трава.