Pripovjesti : crnogorske i primorske

40 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

као господару земље. Сувише дарује му кнежевину ластовску у Паштровићима с градом Јањојевцем при мору и земље Брестовик с кућама Мартиновића, Доброславића, уцовића и Челентовића, које ће му служити до посљетка. Јошт му дарује села Туђемиле, Шестане, Шаљево (2) и Поде, данас турска врх Бара, и као кнезу и бану даде му власт да им суди у животе и у добра, а да он од никога не зависи потле од њега и од цара.

За вријеме наше повијести, сједио је на тој проњи Гашпар Медин и живио у Ластви у граду сазидану на станцу камену, којега море одасвуд плаче, а виде му се и сад испукле зидине.

Овај Гашпар имао је у потоња времена два гласовита ун ка, Миховила и Гашпара. Први је војевао под царем Максом, каошто гласи повеља царска издана у Бечу 25 ожујка 1576, којом је био признат као ун"арски племић, а други је одбио турску војску са црногорскијех врата града Котора, каошто гласи листина которскога провидника Ивана Лоредана.

Раде ковач приступи к своме Господару, пољуби му скуте и руке, па поче да му се жали, како га научи Марија, да му је вјереницу преграбио сестрић кнеза паштровскога „а ово ме обезчасти, јер сам ја твој чоек, и да теби нажао учини. Да сам слободан, ја бих то брзо отрсио или погинуо, но сам ја роб, па на робље сватко има власт као на куповно месо“.

„Не лај!“ викн: Гашпар „већ ми то искажи редом и без брке.“

Раде каза све подробно и на размијерке. Гашпар дохвати перо од гуске и запише у некој уској а дугачкој књизи она биједна имена. Отвори другу велику и стару књижурину, обје наочаре о нос, подвије им запонце под в асуљом, преврће лист по лист, лиже прсте да перо од пера раздвоји, никад наћи! Напокон нађе злокобну ставку и чита: „Ако би који властелин

_уграбио чељаде господарево да плати десет перпера глобе. Ако би то који пучанин урадио да му се уреже десно ухо. Ако би ко од пука уграбио властеоцко лице