Pripovjesti : crnogorske i primorske

М

42 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

оне госпоштине велики уплив, и могао чоека дићи с вјешала.

Гашпар Медин пожали се Бубићу, како га кнез паштровски јаше: „Наговара ми“ рече „кметове да ми се одмећу, и већ је многе премамио и на своју руку обратио ласкањем и обећањем. Оне што му за потребе нијесу учи и подбада да ми не давају и не служе. Најпослије уграби мојему чоеку у Шестанима заручницу, гдје тобож ја господарим и судим. Но што му ја могу, кад му не може владаг Зна се чисто да је кнез паштровски открито ходио доста пута у Жабљак на договоре Стеваном Црнојевићем, и њему на покајање пошао су триста Паштровића, а тијело му пратио до отока Кома гдје му је гробље. По Стезановој смрти дописивао се и састајао са његовим сином Иванбегом, а листове носио и доносио тај му сестрић, што га жени у Шестанима, да ту нађе уздана пријатеља гдје би му књигоноша коначио у честијем путовима. Свако зна, осим ћоре владе, за те њихове договоре и како раде примити градове приморске Будву, Бар, Драч и Уцињ, и на сва уста повиједају народу да је дужде Франо Фошкари преварио Балшу да му те градове прода, али да Балша није их могао продати без Стевана Лазаревића. Но забога, побратиме, сад или икад помози! Ако ли се мртва влада млетачка не обрати и нас властелу не обрани од овијех Срба, идем у Турчина да љубим паши папучу. Рука мије руку, а образ обије!“

„Немој тако, побратиме“, одговори Петар „и мени је дотужио тај охоли кнез. Игра коња пред Будву, окумио се и стекао уздане пријатеље у граду; прима благо од Срба и дубровчана, носи одоре као цар, а ја му се с пута уклањам каода сам му субаша. Ево залуду три пута да пишем брату, а шест да говорим провидуру. Нешто су господа у Млецима клонула, откад изгубише Негропонт свака им се несрећа догађа, препали се од Турчина да нијесу живи. Ноћу опет писати брату крвавијем мастилом и рећи му открито да нам није већ овђе стојбине ако тому чоеку главе не дођу“.