Pripovjesti : crnogorske i primorske

44 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Не питај како «е кнез смутио, ни које су му се мисли по глави виле. Чекати нож за врат, или дизати из Паштровића! Што је гођ мислио, на ту је смислио, и чисто хћаше с оне стопе селити да му није било жао оставити недужна сестрића сужњијем. Не знајућ докле су сплетке и потворе досегле, надао се и себе варао да ће га сужањства избавити молбом и митом. Још му је селидбу пријечила љута глад што је народ морила. Недаћа и скупоћа осиомаше пук и оставе га без хлеба. Проспе кнез благо у новцу и у житу, довезне из Пуље пуних бродова ржи и јечма, разда сиромасима у милостињу а живљијема на вересију без добити, и сав дан је дијелио убогима жито, нити би ручао ни обједовао док не би свако чељаде добило опредијељену мјеру. Своје мучне млине уз бечицку ријеку раствори свијету да меље без ујма, а кад би га сестра прекорила да се не обраћа на сужњега сестрића, кротко јој одговараше: „Секо моја, твој син има сваки дан по три хљеба, ако је и крвничко, но ови несрећници погибоше од глади“.

Овакво несретње стање трајало је до нове жетве. Пук ослабио и ојадио ждерући луду и неосмочану дивљу траву остаде без ништа. Сребрно оружије, покућство, женски уреси и злато, све је лежало на гомилама код каматника и претргарица. Дојиље с глади обезмлијечене носиле би пород у повојама, младе и тужне, да им га по градовима госпође за душу припитају.

Кад чу Марко Бубић у Млецима пријеку смрт свога брата Петра, дотрчи дома да види синовца и добра. Проспу властела глас да су которани отровали Бубића из зависти, пак му крв личали на Петра и на Павла, тек да уклоне са себе сумњу. Но ипак било је људих који се нијесу пуштавали заводити, пак је истина, ако и споро, на чисто остала.

Једно јутро ненадно дође Марку Бубићу у походе кнез паштровски. Научио Марко у Млецима да навија лицем не по срцу но по памети, дочека лијепо кнеза и жалоснијем гласом а тужнијем срцем оплаче брата жалећи да земља остаје без људих племића и