Pripovjesti : crnogorske i primorske

46 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

пријатељима у Млетке да раде на сваки начин избавити Стевана тамнице. „Ја се надам“ закључи Марко „да ће ми још бесједа ваљати код госпоштине, за коју је моја кућа доста крви просула и мука пренијела. Та твој сестрић није можда угазио у дубоко, но зар страда у туђе име, или за туђе масло“.

„Све се бојим да је погинуо с вјеридбе“ настави кнез при поласку. „Пође му свијест за једном ђевојком у Шестанима, па чух да је ту ђевојку била маћуха обећала, иза жива оца, некаку ковачу, који је Мединово чељаде. Не бих рад да га је топ сте стране убио“.

„Прођи се, кнеже, шале!“ додаде Бубић. „За такве ситнарије не кују се људи по галија“.

„Али Бог зна“ поврне кнез „како су то злотвори нашарали, направили од мухе коњче!“

„ја ти се кунем да не знам ништа, а да ћу се заузети каода је мој сестрић“, закључи Марко каода једва чека да се разговор прекине.

„Прво ти кумство од моје куће, ради дами га избавиш, јер сам му начудо од матере; а опет не бих рад да што с мене страда“, додаде жалосно кнез.

„Ја мним да би било право да влада погледа на тебе, јер ти је сестрић, пак и да је што погријешио у лудости и незнању, да га помилује због ујака. Вјеруј — викне Марко — да ћу настојати, и какав будем човјек тако ћу и учинити“. Ту се руче и пријатељскијем ријечима раставе. Тек кнез изађе из собе, а Марко остане сам, почне да говори сам собом: , Једва чеках да ми се макне с крај очију, чињаше ми се ступац крви. Док ти ослободим сестрића нећу ни јести ни спати, док те код њега спутана не видим, онда ћу ране лијечити и брата прегорети. Крвниче!како си се усудио доћ ми у кућу да ми позлиједиш тешки бол 2 Чудим се како сам могао претрпјети, како ми није срце прекипјело кад сам га видио пред очима. Имам пријатеља у Сенату, имам га код десетишњеи код тројице; ако ми сад не помогу светит брата, неће већ од моје куће никад ни службе ни послуха госпоштина имати. Како ко теби тако ти њему“.