Problem smrtne kazne

11

уздржава људе склоне на шешка кравачна дела. Потврду за ово они налазе у искуству ; у псторији народа и судских хроника, које очигледно убеђују, да је број извршених кривичних дела у онолико мањи у колико је ограниченија примена смртне казне, и да је вршење кривичних дела, у земљама у којима је смртна казна укинута, било сведено на један ирелевантан минимум, за оно време докле је она била укинута. Наводе се као класични примери: погубљење лекара Лапомера, мужа и жене Манинових који су 1849. год, погубљеии у Енглеској и други. Истичу случај лондонског друштва аболициониста, које се 64-те године прошлог столећа, обратило Митермајеру са питањем о, резултату укидања ове казне, у погледу криминалитета, у херцоштвима Олденбургу и Насау, и он је нашао, да се број убиства није променио, и да се према томе не осећа потреба поновног завођења смртне казне. Наводе, даље, случај свештеника Робертса из Бристола, који тврди, да су од 167 људи осуђених на смрт, а које јеон исповедао, 161 _од' њих изјавили, да су пре извршења дела за које су сад осуђени на смрт, толико пута присуствовали гилотинирању. Све ово наводе противници да' докажу како смртна, казна не застрашава и према томе не уздржава злочинце. Браниоци опет, на сличан начин, најчешће служећи се само диалектиком, долазе до сасвим супротних разултата. Један део од њих, савршено непристрасних, признају факат ужасно штетног утицаја извршења ове казне на народ и као