Problem smrtne kazne

14

са предумишљајем, већ манифестовао максимум антисоциалног расположења, максимум, дакле, који већ постоји. А кад је то максимум зло' чиначких диспозиција, nec plus ultra, онда је нетачно рећи да је онај који је убио више људи и више крив. Јер изнад максимума, изнад ne: plus ultra, не стоји ништа више.) Исто тако противници истичу, да смртна казна одузима могућносш крш>цу да се аокаје а аоправи. Налази се да постоје две врсте криваца: они који се по извршеноме делу покају и пзправе и они који остају упорни и не пристају ни на какво измирење са људским установама. Смртна казна одузима оним првимв могућност да се покају и да својим даљим чесгитим животом накнаде друштву оно што су му згрешили. На тај начин она се јавља као установа нечовечна, нехришћанска и убитачно штетна, јер лишава друштво једног његовог члана који би искупио казном своју частитост. Браниоци, опет, негирају сваку вредност оваквог кајања кривца, и сматрају да је увек и свакад довољно оно покајање кривца које се учини на исповедању његовом пред смрт. Ако се он тада покаје, веле они, онда је спасење његове душе осигурано, а ако то не учини, онда је јасно да он то не би учинио ни доцније и кад би био поштеђен смрти. Најзад као најмоћнији аргуменат који браниоци смртне казне наводе у њену корист или тачније, аргуменат који они, браниоци, сматрају као најјачи, и ако је у ствари тек он без основа, то је, што они држе да сам народ