Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

99

од слабе помоћи било! У један пут загледа се Алосаго у пеку слику која се испред њега виђаше, која га је с неком надом али п страхом испунила, он мало обустави свог тешко дишућег коња како би још боље и јасније видети могао оно, што је једва на једно сто коракљаја од њега стајало, п на које је у намери био, викати.

На једном празном простору, испарењем п маглом покривеноме путу, који преко пољаша. са свим у долпни лежећем пределу води, опази неки поток или глиб, у којн се виде два вранца који су скачући предње ноге пад водом издигли а уз њих, на самој обали, једног погуреног старца, који се мучаше да коње заустави. — Алосагово срце куцаше јако, један од тих коња може га све беде избавити!

„Хеј ти,“ викну он, „ако не можеш сам вранце избавити то ћу ти и ја помоћи, а за то ћеш ми морати једног за добар новац продати! — Хеј ти, тамо погурени зар не чујеше —

Никаког одговора. Коњи стајаху једнако. са издиглутим предњим ногама. Алосаго осети, како му нека гроза обузе тело, кожа му се најежи а глава забуни, — смртни страх обузе га па један пут, где се сада налази —

„Лудаче,“ рече потом сам себи, „зар се ти плашиш од оног озлојеђеног укретитеља бесних коња 2“ — и ободе силом свог коња к месту, на ком је пети, још к земљи погурени узде држао. Сад је већ стајао тако близу глиба, да су се предње ноге његовог коња већ у блатиште увалиле биле; он се мора о том уверити! Али му се од један пут учини, као да се ти уплашени коњи с летећим гривама од њега удаљују. Он полегне, колико је год могао, преко свог дркћуher вранца и опази, да су исти коњи као и опај погуренп старац неким плавим магловитим ваздухом и густом маглом обузети.

Алосаго не знађаше сада, куда да свог коња окрене; он је само осетио, да му смртно ладни зној с чела цурио, и да је своје руке, и нехотично около врата свога вранца. обавио, који се полако, с њиме враћао к путу. Први јутарњи зради пребгјаху кроз грање букових и узвишенлх др-