Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

5а ~

!

»дамном Дон Јозеву,« рече Он, »људи спавају петина, сви али ви знате, да Шипањци над зечеви спавају !«

»Па шта бп било, кад би сен разбудили а Алп ипак хајдмо лагано, јер сам рад да се неопажеп К колебици Пприкрадем и уверпи !|Ако ли си ми слагао Онда тешко теби, јер ће те ипрескупо та обмана стати — но ако-се пак уверим да је све петина, онда ћу те богато наградити, тако богато, као штодДон Јозеф наградити уме |«

Барадас ступа лакшх кораком напред, путем, који колебици води а Јозеф за њим — олуја с грмљавином све јаче бесин, а каша, пада као да се небо провалило.

У једанпут Заустави се Барадас, са Задовољним и победоносНим погледом ни махне руком своме господару, који се као неко страшило иза, свога вође, који није бољи од њега, укаже, —

Барадас пружи своју руку, показујући своме господару колебу која се не далеко од њих јошт осветљена видила, — он је већи главу

тражене девојке смотрпо — Јозеф, којн је од свог вође мањи бпо морао се к' колебп приближити, да оно види што је жедпо п што је Барадас видио. :

Лукави осмех указа се на озефовим лицу, — пзненађен овим призором тргне се натраг. — У колебп седпла, је Jena Енрика, весело осмејвујући се ma дете, које на својем крилу држи. Јозеф када је Енрику добро угледао, није знао, од радости и освете шта да учини. Окамењен њезпном лепотом п умиљатошћу, није се могао с прозора помаћи — за мало час опет је добро погледа и кад угледа њезрн бели Врат сав претрне од усхићења, но брзо се та, усхићеност са злобом п једом помеша, при помпЛу: да та лепа и чаробна Енрика није његова — да та жељена, Енрика, држи на Ерилу своје дете: Његове се очи Засветле и чпего испадну из својих упаљлих рупа, његово лице побледи п преобрази се тако, да се и сам Барадас поплашпо п Као од неког ђавола тртао, — Јозеф се није могао за доста те »проклете штре,« као што ју је Барадас Звао, надгледати. —- (а подмуклим осмејхом приближи се go отвореноме прозору. —

Енрпка га опази — дрекне поплашено пи мете своје руке на 9чи, да невпди лице, које се њојзи“ познато учинило. Она само зачух неко подмукло ђаволско смејање, које јој срце потресе и баци се преко свог детета, као да би га имала бранити од запКоваца, који се на прозор појавише, .

„Дон Јовеф је доста видпо. —

»Њему је круна проречена — ап она је његова ! Ови дакле морају обоје с' пута !« промрмља, Јозеф, бапивти се па свог коња, Које и његов Верни слуга учини, и праћени страшном прмљави- HOM пестане их у мраку. +