Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

146

она и данас живи, живи са свим код њега близу и ипак је он свагда с гвозденом мирноћом казивао:

„Ја сам имао једну сестру!“

Шре но што се до куће џелатоке дође, види се у средини реке Мансанарес једно острво. Оно је затворено ниским палмовим дрветима и алојевом живом оградом, кроз коју се в обале једва. види једна колебица. На једном, 1 мало даље од те колебице, равнијем месту обале тога острва, види се између шибља један чун. Нико се не виђа а ипко није баш ни пазио на то усамљено острво. _ „Прадо Фермудес“ беше празно, његова малина обитатеља беше сваки својим послом занесена, и о тога нико није ни обраћао пажњу на ту колебицу тога острва, у којој једпоока Нопарда обитаваше, о којој никад више нико пије чуо, нити је видео, и која своју свезу са овом обалом и људма само ноћу има.

(тара и једноока Нопарда је рођена сестра џелата Фермудеса, не, она је само била!

Марија Фермудес, сад једна нагрда и кукуљава, бака, беше у својој младости лепа и умиљата девојка. Док је њезин брат од свог оца у насљедственоме занату обучаван бивао, дотле је Марија уживала богато изображење тако, да се у њу наскоро заљуби ватрено један младић ког стање и положај њезиног отца није одвраћао од своје љу бави и намере, шта више још се само лепој Марији за љубав одрече и пријатеља својих, а и свега што је донде с њиме у тесној свези стајало.

Млади и имућни Нопардо, узме дакле кћер џелатову, и живљаше с њоме више година сретно и задовољно, али. обоје са зачуђењем и неутешно виде, да је њихов брак кроз више година без порода остао.

Стари Фермудес умре, а син пстог, који је сада такође већ старац, прими његово звање, и тешише сестру у ње- | зиној тузи за породом.

Али Марија Нопардо, осети, како сумња од дана на дан све јаче у њој расте, да јој је супруг неверан постао, и код друге жене тражио оно, што код ње не могаше наћи.

Једне ноћи обузме је нека зловољна мисао, а њезин