Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

41

теро нек св од престола удали, јер он вас водик пропасти а не к слави! За вас, браћо, и за етачаство није нам толико главу испод пџелатског мача

пружити, — за то нек буде!“ Леон је био прави син отачаства, и гледајући смрти у очи, остао је непоколебим. = Неки метеж опази се међу

сакупљенима. „Доле с Еспартером!“' зачу се громовито. — Регенткиња имала је дакле потпупо право кад је, као што знамо, на светковппи победоносном херцегу казала: „Народ мадридски је непостојан!“ =—

„Ни корака ближе,“ викну за тим Леон џелатским слугама, „вашу грозну дужност ја ћу сам над собом вршити, ин пре но што ме џелатски мач погоди, пружићу с чистом савешћу своју главу па овај пањ; само се вама Фермудесу обраћам за последњу услугу, а то је: да добро погодите |“

„Будите без бриге — и помолите се богу!“

„И ви од мене даље, ви с тим вашим црним оделом и с цртама вечите побожности — ја могу сам б богом говорити! Оди, Борзо, да заједно овде клекнемо и богу се помолимо !“ ;

Тужпи плач H Jemarbe зачу ве међу вакупљенима. „То су витези!“ викну један, „опи нек живе, доле с Еспартером!“ зачу се други глас.

Алосаго ухвати полако Серана за руку и додирне Шрима. На његову лицу указа се ватра. Он рече:

__„Тај глас из народа,.глас је божији — то су витези!“

Леон и Борзо мољаху се богу. o

„Moja сирота жена“, рече Леон тужно, — „збогом брате Борзо, тамо горе где смо сви једнаки, тамо ћемо се видети!“ —

да тим се окрете к пању, крепко и одважно спусти свој врат на њега — Фермудес отвори црвене корице нож се заблиста — зачу се кроз ваздух — једно магновење само — а' Леонова глава откотура се до ногу тролутих сведока. — Дрвена крв попрска и саму калдрму; људи и жене умакашв своје мараме у исту, и са сузама ва ВОН ai _квасише крв витешког Леона. —