Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

182

То што се овде стање означава као пролазно, тиме се није хтело изразити какво позитивно ограничење, које би. имало значаја. У трајно стање, такве врсте, каква је означена у 5 44 једва да ће се когод добровољно поставити, а ако би се ово при свем том десило, кажњивост би сама по себи била искључена. Међутим прави разлог, зашто се тражи пролавно стање, не лежи у овом пасусу параграфа већ у другоме, пошто се имало гледиште, да се онај, који је стварно постао душевно болестан, неће казнити за делања учињена у овоме стању за то, што се има (сматрати да је сам крив што је добио душевну болест, па би му се у толико могао нехат ставити на терети. Мислило се да се пропис примени само на пијанство, у које је неко дошао сам својом кривицом, добровољну хипнозу и. Т. п.

Као што се види пројекат није у засебну класу увр< стио ни пијанство, у које је неко дошао сам својом кривицом, нити такво, које је хотично проузроковано.“

Међутим ваља приметити да се у 5 44 говори само о стањима, која потпуно уништавају слободу воље или способност да се разликује право од неправа, који случај само ретко наступа код пијанства. Где у ствари такав случај наступи, било би по нашем мишљењу како бескорисно тако и неправедно да се кажњава, као кад би делање било учињено у нормалном стању. Треба се борити против самог пијанства. Држава не треба да трпи да људи долазе у ово стање, које понижава а и опасно је за друштво; ако би се казнио потпуном законском казном онај, који је био тако несретан да учини какво зло у пијанству, тиме би се само то постигло

94 Ово важи и у погледу потпунога пијанства код већине страних закона. У Солотурну (чл. 37) п Фрајбургу (чл. 57). по закону ни само потпуно цијанство, у које је неко дошао без своје кривице, није основ за искључење казне, али је то у Фрајбургу ипак казн-ублажујућа окомност. Пијанство, у које је неко дошао својевољно или нехатно, чак и кад је потпуно, није околност казн-искључујућа: у С. Галену (чл. 28), Италији (чл. 48), Њујорку (чл. 5 22) пи Енглеској (Стефен, Пјеез| АгЕ. 29). Наш закон, да бп болесно стање било основ за искључење казне, тражи да је дотични „без своје кривице“ у то стање доведен, али се ово има разумети само тако, да у противном случају може наступити казна за нехатно дело, онде гди је нехатно дело кажњиво. И шведски и невшателски закон изражавају се на исти начин Тесински закон (чл. 48) изричновели, да потпуно пијанство истина искључује хотичност, али не нехат.