Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

131

питања подлежи надлежности суда. Задатак је лекара да само испита душевно стање оптуженога, у оним случајевима кад је у питању душевна болест и да суду учини такву представку, која је потребна да би суд био у стању да одлучи да ли стоји околност, која искључује казну. 5.

Да би се ово и спољно изразило, пројекат избегава израз „урачунљивост“ и говори само о „кажњивости“.

8 45.

Први део овога параграфа одиста једва да исказује што друго, већ оно, што би се узело и кад би закон о томе ћутаб, међутим, при свем том он би требао да буде унет у законик, пошто тумачење 5 44 од речи до речи допушта управо противни закључак.

Противу овог прописа примећује се да је он без практичког значаја. Али ово не може важити бар односно пропуштања, која такође спадају под појам „Делања“.

53 Лекар нарочито има да св изјасни о томе, да ли стоји болестан поремећај функција мозга, али се никако његовом испитивању не одузимају отуда изведени закључци о стању разума и воље, и ако он о овоме кема одсудну реч, као што је има кад је питање, да ли стоји душевна болест, тако и Хофман 1, стр. 955, где се, после говора о немачкој науци, по којој се само лекар има о томе да изјасни, да ли стоји, или не, душевна болест, вели:

„Напротив у мотивима аустријског пројекта казненог закона код 5 56 стоји: Израз неурачунљивост намерно је избегнут у закону и тиме отелоњена незгода да се испитује судски лекар, да ли је ко у времену извршења дела био урачунљив или не. Јер урачунљивост је чисто правнички појам; лекар нема о томе ништа да говори, већ има само да каже, да ли је оптужени у времену извршења дела био тако душевно болестан да није могао слободно да, опредељује своју вољу или да увиди кажњивост својих делања. Овакво је гледиште неоспорно правилније. Мешање лекара у изрицању пресуде, да ли се делање оптуженога има огласити као кажњиво или не, то је оно што правник жели да се избегне и што је свагда и с правом изазивало бојазан партајичности; ипак објашњење, да ли болесни поремећај или недостатак душевне радње има, и у колико, утицаја у опште на увиђавност и опредељивост воље, а нарочито у погледу дотичнога делања, несумњиво долази још у опсег лекарске оцене, и као што св из искуства зна ово је лекарима и поротницима не само потребно, већ управо неизбежно, а осем тога може се учинити и без ограничења судскога делокруга, јер ипак најзад ни судије ни поротвици нису везани вештачким мишљењем лекара, већ имају да донесу пресуду према своме потпуном уверењу“.

ож