Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

149

беду. Не само да су тако нови закони, као шведски, дански, белгијски, њујоршки и женевски задржали велика ограничења права нужне одбране, зарад заштите имовине, већ је тај исти случај и код закона и код законских пројеката најновијега датума, као што су холандски, канадски и талијански закони и швајцарски и енглески пројекат. Исто тако не изгледа да је расположење било за то ни на четвртом северном правничком конгресу, где је расправљано ово питање, да се потпуно напусте она ограничења, Која 6 сада постоје код наших суседних држава.

одбије какав противправни напад, на начин, који одговара околностима, тај врши право нужне одбране“.

Енглеска заузима особени положај, пошто тамо не постоји никакав законски пропис, који би служио као упут, а судови су признали право вужне одбране само у веома ограниченом обиму. По Стефен: Рлрезе о Сгип, Гају. чл. 198, 199, 200 ствар стоји овако: Извршење убијства или телесних повреда није кажњиво, кад је то учињено зарад тога да се савлада каква општа и опасна буна или да би се спречило издајничко предузвеће, убијство или други груби злочини, или да би се ухватио или у бегству спречио какав тешки злочинац или зарад одбране самог себе или кога другога од каквог личног напада, кад се грози емрћу или каквом знатном штетом, или кад је ко нападнут у својој сопствеиој кући или при вршењу какве законске дужности или при правилном вршењу дужности или власти. Међутим мора се, ако је то могуће, бегати, место да се учини убијство или каква тешка телесна повреда и кад су се двојица уплели у какав бој, то се не сме употребити нужна одбрана, док се не покуша да се из ове туче извуче.

У предложеном енглеском пројекту, ова правила улазе још више у појединости, и делимично су измењена. Нарочито изгледа да је напуштено то, да стоји обвеза да се бега, али за одбрану од каквог личног вапада нису допуштена средства, која би проузроковала смрт или какву тешку телесну повреду нападача, кад нема разлога да се страхује да се самоме нападнутоме то не деси, а односно одбране имовине постављају се од прилике иста правила као у Шведској т. ј. тражи се да нападач учини или ноћно обијање или подобно, или насилно поступање или насилно противлење.

Особено је правило њујоршког закона, које гласи: „Није кажњиво оно делање, које је учињено, да би ко заштитио себе или кога другога, коме је обвезан да помогне, од какве личне увреде, која се на други начим није могла обићи нити поправити...“

И у ранијем виртембершком закону тражило се, при нападима на имовину, да се штета не може да поправи.

12 ВБ. Расправе четвртог северног правничког конгреса, о теми коју је на дискусију изнео проф. Хагштремер: „О праву нужне одбране“ с. 42.