Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

148

право нужне одбране, наспрам власти у опште, бар кад ов: ради у доброј намери, други не чине ни овде никакву разлику од општег правила, већ гледају само на то, у колико је она објективно правилно или неправилно поступала. Даље и то је спорно, стоји ли право нужне одбране, не само зарад непосредне одбране од каквог напада, већ и у толико, да се оно, што је отето, сместа поврати, пли да се покуша хватање злочинца, да ли стоји обвеза да се пре бега него убија ит. д.

И ако је неограничено право нужне одбране, нарочитоу новије доба, особито добило приврженика, ипак се никако не може тврдити, да је оно однело победу или бар учинило такав напредак, који би му стављао у изглед безусловну по-

нио зарад одбране од опасности. Право нужне одбране треба н тада да стоји кад ко у ноћно доба изврши какво обијање или иначе плезаконо продре у просторе, кућу и авлију или у чију лађу или се, било дању или ноћу, стави у положај одбране против овога, који хоће своју имаовиву да брави или да је ту на месту одузме“. Шведски пропис најприближнији је француском (Соде Репај, АгЕ. 328 и 329), и ако он у неколико иде даље н нарочито се у толико разликује, што се код њега нужна одбрана сматра као општи основ за искључење казне, док је по француском пропису она такав основ само код убијства и телесне повреде. По угледу на француски пропис поступљено је н у Белгији.

Холандски закон гласи: „Неће се казнити онај, који предузме какво делање, које је потребно зарад нужне одбране лица (615), части или имовине своје сопствене или кога другог лица, против каквог противправног напада“. Ово се разликује од пројекта у томе, што је стављено „које је потребно зарад нужне одбране“, на место „нужно за одбрану“. Разлог је за ово, што се хтело да остави судији, да он цени, у колико су у поједином случају стојали јаки основи за одбрану, да се њима оправдава прпичињена штета. Ваља навести следећу изреку Опенхофа при тумачењу пруског закона: „Вредност права, које је угрожено противправним нападом, сама по себи није од решавајуће важности за оцену питања о томе, да ли стоји нужга одбрана; нарочито ова не зависи од тога, да ово право мора бити ненакнадимо или веће од онога права, које је нападнути повредпо његовом вужном одбраном. Међутим судија, који суди о делу, има да оцевн, да ли се има сматрати да је делање које се појављује као нужна одбрана, било потребно, у оним случајевима, у којима је сопствено угрожено право много мање од права, које је повређено нужиом одбраном. Њему ништа не стоји на путу, да само због једне овакве несразмерности, на ово питање одговори одречно“.

Тврди се да се и холандски закон има да разуме исто овако (Шмит; безећ. уоп ће Ууобфђоск уоп бгаттвеће, 1, с. 377. Примећује се да овај параграф није верно преведен у преводу, изнетом у „Часопису за укуп. крив. право“). Члан 15 швајцарског пројекта гласи: „Ко од себе или другога