Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

167

стране, у оваквом случају бити излишна таква одредба, каква, се сада садржи у 5 4. гл. 8. садашњег закона-120

Предложена граница за кажњивост покушаја с обзиром на незнатност деликта, готово се слаже са садашњим законом. Неки закони иду нешто даље у допуштању некажњивости, тиме што утврђују безусловну кажњивост покушаја само за најтеже злочине, а у осталоме решење о томе остављају нарочитим прописима за поједине деликте.

К 5 50. Одустанак од покушаја.

5 50 делимично је само понављање садашњег закона. (Ел. 8, 85). Изостављене су речи „а не услед спољних сметњи или других спољних околности“, пошто се држало, да је оно што је битно већ казано речима „по сопственој слободној вољи“. Олучајне околности, које нису никаква сметња, тешко да би могле спречати да се узме, да је дотични по слободној вољи одустао. Код сваког покушаја десиће се по правилу околности, које ће причинити једну или другу непредвиђену тешкоћу, и ако би већ ова околност била довољна, да кривца. лиши некажњивости, која му се ставља у изглед, онда би у опште тешко било да се на њу и рачуна, али тиме би се осујетила циљ ове одредбе. Други закони нлр. немачки баш кажу, да некажњивост наступа ако је учинилац одустао, „без да је био спречен у извршењу, околностима, које су биле независне од његове воље“. Међутим изгледа нам да се овим

120 Ради потпунога прегледа о томе, у коме је обиму, према горе наведеноме, покушај кажњив, морамо обратити пажњу на ограничење, које се састоји у томе, да се увек морају сматрати да нису кажњива она делања, која су по своме изгледу закону саобразна и правилна, чак и онда, кад би она била предузета у намери, да се причини каква штета, на чак ни онда, кад би штета стварно и наступила, (Гос: „Данско Казнено Право“ Џ, с. 66; Ласен: „Кажњивост Покушаја“ с. 10; Гец: „Такозвано Саучешће“, с. 82; Бар: „Каузална веза“, с. 16). Тако у делокругу ових граница могу се употребити и она средства, која никако нису апсолутно неспособна, н. пр. какав лекар подвргне неког болесника, чију тренутну смрт он жели, каквој опасној операцији, која је по себи добро учињена, ако не баш и нужна, али коју он ипак не би извршио, кад се при том не би надао, да ће пацијента брво смакнути. Према томе оваква делања, без обзира на намеру, нису противправна и по томе нико не може у њима видити покушај извршења каквог деликта,