Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

48

бирати оћели се изрећи смртна казна или доживотна робија, на сваки начин да ова опасност неће бити тако велика, под претпоставком, да сама порота има право да смртну осуду спречи. Овакако овим ништа се више не постиже већ то да се не треба бојати да ће задржање смртне казне ићи на штету правне сигурности; преко овога очекивати, да ће она показати дејство у обрнутоме смислу, свакако би било не оправдано, према искуствима која су разне државе у овом погледу дале. Ово није тако једнострано тврђење противника смртне казне, већ се може сматрати, као истина која је од свију стручњака опште призната,“

Кад се тврди да се смртна казна по где кад мора да. употреби због тога, што би злочинац на случај његовога бегства био врло опасна индивидуа то се овакав аргуменат може. сматрати да је побијен статистиком, која не показује никакав прираштај злочина у оним земљама, у којима нема смртне казне. У осталом јасно је да би узимање овога аргумента за основицу употребе смртне казне довело до особитих и сасвим других гледишта нежели што су она која данас важе.

Наиме, најопаснија лица у ствари или су потпуна неурачунљива, која никад не могу на смрт бити осуђена, већ само могу бити подвргнута старању, или лица дегенерисана, са умањеном урачунљивошћу која се са тога не би могла на ешафот извести.

Остаје још питање, да ли се мора задржати ова казна. за најтеже злочине оних лица која су већ осуђена на најтежу казну, која иначе постоји, дакле рецимо за убиство које би учинио какав кривац који је већ осуђен на доживотну казну

шено за неурачунљиве и 11134 осуђено. Међутим има разних других злочина противу лица, код којих изгледа да је исто тако тешко да се постигне . осуда као и код убиства. Што се тиче Немачке и Француске статистике, оне тешко могу овде служити за пример пошто у Француској порота одређује оће ли се смртна казна моћи применити, услед њенога права да сама прима олакшавајуће околности, а у Немачкој ова казна услед помпиловања готово као да је и укинута.

40 Тако мотиви за немачки казнени закон Анл,. 2. с. ХХХТУ. Види и говор италијанског министра правде у италијанском сенату 1875: „РагТатлепјо Њабапо Гегајавига ХИП взепабо аде! Кеепо. Пласизајот 1абогпо аЏа Репад! Могбе“ с. 311; где се између осталога вели: „Јо аштејо сћедцези ресо збаћ 1ацећ огфпагопо Гађо топе ађђјапо роћио зепла регтеојо сопреге аџезбафео пе! Того раез!“.