Prosvetni glasnik

Е Њ Н Ж Е

В Н 0 С Т

417

тици и језику, — II 0 • врстама речи — и III Подела граматике као науке. Сва су 'гри дела дошда тако умссно, да уираио служе вао спрема иди као онај најманзИ сиирални круг, из кога ће се иосле редом развијати један но .један •— ; сва четири дела науке о језику. Чланци 3. 4. и 5. (стр. 8. и 9. нрвог дела) говоре о оеновама, о наставцима — двојаким (за основе и. за облике) и о коренима, те тако ученика на врло лак начин, одмах уводе у скдоп речи, нрипремајући га за касније разумевање „Науке о обдидима" и .Науке о основама." Остављамо ниже да кажемо, како би можда у овај први одељак .Прпступа" могло доћи још што, те да основица шира буде, да баква чвршћа изађе. Одељак други „0 врстама речи" преставља у неку руку основе опће граматике, што и сам г. нисац каодахоће: нарочнто препоручујући, у предговору свом, обраду свега „Приступа." А и јесу неки чланци врдо красно изведени: „иодеда заменица" (чд 12. 13. и 14.) од велике је користи за ученике, јер је — обилато и лено изведена — и практична и научна. Овдеје, у врдо добром распореду, казано све што почетнику ваља знати о значењу и употреби заменица и именских (личних, и придевних. Исто су тако врло умесни, кратко али језгровито удешени чданци о „глагодима" (чл. 15. 16. 17. 18.) Па то се готово исто може казати и о именицама, на које ћемо, у остадом, бити слободни мало доцније да се вратимо. У трећем одељку „приступа- („Иодела граматике као науке") — чланак о .језику старом и садашњем" згодна је напомена, да оправда одељак други нраве „науке о гласовима", којој ево предазимо. 11. Постање основа и обдика речима једнога језика не може се ни кушати да се тумачи — без знања науке о гласовима тога језика: онако исто као што се сувремена нсихолођнја не може замислити без физиодођије. Живот се једнога језика огледа у изменама његових гласова: Физиолошка и историска обрада свију гдасовних појава — то је баква сувременој науци о језику. Отуда тодика важност, што се, у најновије време, даје. овоме делу граматичке дисциплине ... Озбиљно разумевање свога задатка у тумачењу живота и развитка нашега језика нисац је „српске граматике" ноказао још у својој дингвистичкој студији „Физиологија гласа и гласови српскога језика" (Београд 1873) која управо и јемчи за ваљаност израде овога I дела „Српске граматике". Оно што је тамо за стручњаке разрађено опширно и чисто

научно, то је овде почетницима изнето у што краћем обиму, а што разумљивијем обдику. Показавши, чисто физиодошким путем, ностање и нодеду наших гдасова у опће, г. Новаковић, нре но што би нрешао на ноједине особине данашњих нам гдасова, — у II одељку „Науке о гласовима" говори о ,самогласницима некадашњег језика" (чд. 31. 32. 33. и 34). Ти су самогласници : га, а, ћ, с, од којих су нрва два нарочито нотребна, да се објасни постање многих гдаголских облика, док опет трећи и четврти (ђ, I.) играју врдо важну удогу у тумачењу именских обдика. Пети старински самогдасник — к, —- колико је важан у постајању глагодских обдика: имперфекта и имнаратива, још је много више потребан ради подеде срнскога језика на три дијалекта. Мадо час рекосмо да је писац у „Пристуиу" напоменуо нешто о језику „садашњем" и „некадашњем": Ево сад, та четири чданка износе нешто мало из тога „некадашњег", другим речима „старога словзнског" језика, да тиме касније разтумаче обдике „садашњег" иди данашњег српског језика. А то је тумачење тамо (у „Науци о облицима") врло потребно, ако се неће да писцу српске граматике све на веру нримамо, ако се неће, што је још важније, знање граматичких обдика да се сведе на просто изучавање низова од образаца. — Истина има људи, којима се чини, да је ово „строго научно", да су ове ствари ђацима нижих разреда тешке и одвратне, да се тога ради мора напуштати много шта друго, иотребно граматичкој настави. Таких људи има, на жадост, и међу ђимназ. наставницима, ако не срнскога, оно странских језика, иди других предмета, — има их и међу онима, који се и сами гдекад воносе неким новијим, напреднијим погледима и нравцима у науци и раду свом ! Свима би се овде могло врло скромно одговорити : ирво, да наука треба да буде наука, а не сиграчка, — друго, да пет-шест старинских слова и десетак цитата из старога језика ни најмање неће ученику убити вољу за учење онога што нам је најмидије, — бар дадеко мање него што то чине десетице и стотине туђих, неразумљивих имена и сухонарннх Формула у наукама природним, физици и кемији, наукама, које се наноредо нредају ђацима истим, којима и наука о српском језику; треће, да ће онај, који не зна за шта је, превидети често и оно што је најглавније, а до века домити главу са ситницама, којењему само круннице изгдедају. — Нека нам читаоци онросте, што се за часак удалисмо од главне ствари: хтедосмо само да споменемо е још нема једнога стално утврђеног, свима наџшм назтавницима јасног погледа на ствари, које дубоко засецају у шкодине интересе ... Не мисдећи да можемо у кра г 1Кој рецензији изнети све добре стране Новаковићеве „Српске Граматике", овде ћемо само поменути, да су чданци 85—49. 55