Prosvetni glasnik

е И31ЧАВАЊУ СТАРЕ СРПСКЕ ЦРЕВЕНЕ АРХИТЕКТГРЕ

457

Еаппцу да изда шест седам табака снимака од српских цркава. Салцембергу који је прецртао пеколико цариградских цркава краљ прајски помогао је: Бутовском, влада руска итд. Ко 1.0 помоћи нашим пештацима? Очекујући то сретпо време кад ће се и код пас увидети да наша влада треба да им помогне и надајућн се далепи н интересаптпи радовн г.г. Валтровића и Милутиновића неће остати у манама као некоји радови Аврамовића, ја ћу бити слободан да г.г. изасланицима дам један савет и то есопоимае саиза. Да за изучавање, и прецртавање старих споменика, има више и колико треба срестава; тај носао могао би се и друк чије и ирактичиије вршити. Оида бн они што изучавају такве споменике најпре проиутовали све сраске крајеве, упознали се најпре површно са грађевинај^ најиитересантпијим и најважнијим , и открили историјски ред у архитек. радњи срнској, и затим иошли тим редом у својем раду. Онда неби било нужно млогим ситним спомеиицима поклањати нажње и време губити. Али кад је сва помоћ сиала на скромну потпору ученог друттва, онда треба тражити какав други нрактичнијн пут за тај посао. Нека ми оиросте г.г. изасланици ученог друштва, али ми се чини да се у њиховој радњи не држе нрактпчног и економичиог реда. Као што Јазвештаји њихови иоказују, они су у својим пословима без реда ирелазили од цркава знатнијих на незнатне, од Немањичких задужбина на У1азаревске, од ових опет на опе итд, ноклањади су нажње у једпо исто време сноженицима из разних еиоха и како се у маленоме простору кнежевине Србије не може открити прагматични развој архптектоскнх — особина сваке енохе а само то откриће могло бп дати канон за оцењивање важности појединих споменика, они су се заустављалн и нрецртавали сноменике врло пезнатне и доста времена изгубили. Ио мојем мишљењу најпрактичнији пут био би, кад би г.г. изасланици изабрали да најнре изуче сноменнке једне епохе и то оне ко а се у нашим крајевима пајнотпуније може изучавати, а то је епоха Лазаревнх наследннка. Као што сам напред казао пајсјајнији споменици у кнежевини Србији, јесу сиомепицн из те енохе, и они чине засебну врло интересантну групу. Ту би дошле ове цркве: Гуденица, Павлица , круше. црква, Раваница, Љубо стине, Манасија, Калеџнћ, смедерев. црква. Кад би се најпре те цркве иотнуно изучиле и прецртале тим би једна епоха била потнуно изучена и ти радови могли би сезасебно иубликовати и опи би науци дали доста леиих објасњења и имали би практнчне важности изнесав на видик најчистије облике византике из српских зекаља. Ја бих ту еноху која у српској историјн настаје у иоследњим годинама кнеза Дазара а свршује са изумрећем Бранковићеве куће, назвао сиохом, ртесстса. На пољу иолитичком, опажамо у тој еиосн усиљавање да се унутрашњи социјални елементи

консолидују, да државна власт добије веће силе кака јој је доиста и била потребна у ондашњим тешким нриликама борбе, са Турском; на пољу иауке, видимо да настаје време нречишћавања нисања и литературе и да се у том послу враћа неносредно на извор грчке књижевносг, па тако исто видимо да се ради и на пољу вештина. У старијпм временима ако је судити по извештајима нестручиих људи — визант. архитектура и њене саомоћие вештине скулптура и малање, изузев цркве из оних крајева који су на источној граиици старе српске државе, није бнла врло чиста од уилива са стране, а од времена Лазарева она се ослобођава свега што се за византику са стране нринило и тражисвоје урнеке у грађевинама чистог источног стила. Као што свака реФорма не пде отсечено, тако се и ту видп да бива, а што је главно, баш на самим споменицима XIV и XV в. каки се у кнежевиии Србији иалазе, могу се иосматрати све Фазе тог упињања архитектонске вештине да се нречнсти, и међу њима имамо оио- што се највише у тој реФорми учинило као што можемо и" упадак те ренесанске архитектуре оценити на покдекојпм грађевинама из времена г Бурђе!!их наељедннка (нпр. Абогов. црква) у Србији или у Фрушкој гори. Због тога дакле што та ренесанска еноха чини целину за себе, н што се у нотиуном својем развоју лако изучити може, било би најкорисније, за сад, док су г.г. нзасланици ограничени у својем изучавању, да њој посвете своју пажњу. Још ћу бити слободан да учиним једну малу нримедбу и што се тиче прецртавања живоииса. И на пољу те вештине стручнн исииталац наших старих вештина откриће, без сумње лепих ствари; г.г. нзасланици говоре са усхићењем о старијем живонису жичке цркве, а путници у јевропској Турској иалазе да се: живопис нарочито из старијег Немањиног времена знао иочесто ослободити оне типичке укочености каква карактерише, у онште узев визаитијско малање. Г-ђице Ербијева и Макенцијева нир. диве се изради слике Христове у великом кубету грачаничке цркве. „Замисао лица", веле оне, које је овде исписано, далеко је више како од крутости византпјске , тако и од разњеженостп нове шкоде, као да је вештах био сувременик Цимабује и Л.уча из С-ијене, на као њихов ђеније, тако је и његов био доволзно снажан да даде снаге и величине ондашњим конвенционалнимоблицима. Заиста Христос грачанички тако је озбил,ио''а чега да би готово помислили да је вештак био исиуњен слутњом на црне дане који су цркви предстојали итд. Хан на својем иуту видео је у Прплину, у разваљеној цркви Вукашиновој живониса који ноказује угледну вештину цртања н какви му оставља уиечатак. као да се вештак угледао на дела античког резања (скулитуре). Исто тако Г^љФердинг хвали живоиис из Немањићског времена и вели со