Prosvetni glasnik

писма министра просвете и црквених послова

445

Значајно је, да је потреба преобразовања свекодиког стања нашег свештенства оба реда, толико избила на новршину, да су ретки скупштински састанци у којима не би се чуо гдас о овоме, па често пута и са горким изливима убеђења. Све ово побудило ме је, да Архијерејски Сабор умолим, да у садањим својим седницама узме ово важно нитање у претрес, те да размисди о томе: да ли би боље бидо, да се преобразоваље и уређење стања код оба реда свештенства у један мах предузме, ге да се у морадном и у материјадном погдеду постигне једна хармовијска цедина. Познато је Архијерејском Сабору, да ведике материјадне жртве, које се изискиваху за остварење свију дојакошњих пројеката, беху каменом снотицања. Не би ли у овоме случају монашки ред притекао својој сабраћи •— мирском свештенству — у помоћ, на сдедећи начин: а. Да монастири уступе своје парохије мирском свештенству. На овај начин мирско свештенство добило би веће и уређеније нарохије, — монашко свештенство избавило би се од свију оних, за њих саблажњивих призора, који се природно јављају у светскоме животу, а уједно би добило прилике и могућности, да у духу црквених канона и сходно своме завету, обрате свеколику пажњу на своје духовно унапређење. б. Да се према малом броју монашких лица (127) смањи број монастира (од 54 на 25) тако, како ће у сваком округу остати по један историјски иди иначе значајан монастир, с тим, да се при сваком таквом монастиру заведе по једна пољо-нривредна нрактичка шкода, у којој би монаси обучавали децу науци о вери, читању, писању, рачунању, уз једног стручног учитеља, који би деци нредавао пољопривредна и друга неопходна знања, имајући на ум/ практички рад као главно, а теорију као објашњавајуће средство. Ово би монастирима подигдо углед у народу, а монасима би дало прилике, да, поред модитве и црквенске сдужбе, посдуже оваквом просветном и корисном великом службом Богу и народу. в. Поред ових монастира желети би бидо, да се задрже још четири знаменита историјска монастира на удесним местима тако, како би се у једноме од њих основала црквена и духовна у опште иечатња, где би монашествујућа лица били радници и коректори књига. Крајње је време да у овоме и даље још не изостајемо иза наших предака, који су и школом и књигом монастирском многа добра допринеди и код Бога се посветиди а у народу нрославили се. У другоме монастиру имала би се завести црквенска сликарска школа. Грешно би било идаље оставити, да независна Србија црквенску књигу, и књигу о св. вери својој, па и сдике својих светитеља, из туђих руку добија. Крајње је време, да се у тихоме убежишту мона-

стирком обнови српски живопис и ка усавршавању своме пође. У трећем монастиру могда би се завести школа резарства, где би се монаси изучавали изрезавати крстове, иконе и у опште сав резачки посао за иконостасе и црквенске украсе. Време је и за ово, да независна отачествена црква не оставља овај красни и угледни посао у рукама непосвећених туђинаца и неуких самоука наших. Најзад, у четвртом монастиру могао би се основати један богоугодан завод, где би напуштена сирочад и она, која су без родитеља остала, нашда себи склоништа и помоћи, да се спреме за корисне поштене раднике у друштву. Уједно би се овде прикупљада и сва она деца, која су неиажњом иди иначе осакаћена, — те би и прва и ова друга имала да, поред првих знања из књиге, изуче по један, иди и више заната, које узмогну према свом тедесном недостатку. Монастир би са оваким богоугодним заводом био прибежиште и лечебница свију недужних; служио би на овај начин на понос цркве и на корист народа нашег. г. Од свију монастира имале би се одузети земље и општинама на иовремену отнлату уступити. Монастирима пак задржадо би се само тодико земље, колико им је нужно ради практике нољопривредне шкоде и домаће потребе. Новац од продатих земаља монастирских унотребио би се на образовање духовног Фонда, из кога би свештенство оба реда добијало своје издржање. Подаци, који се имају у рукама, јасно сведоче, да богате шуме, ливаде, воћњаци, виногради и т. д. монастирски изложени су случајности и доносе користи онолико, колико воље и вештине има онај, који рукује с њима. Може се одсечно тврдити, да је сувише незнатна корист од оваквог као до сада, руковања монастирским добрима. С тога је ириродно желети, да се монашка лица осдободе бриге но њих неугледне, а но државу некорисне; те да добију занимања, која ће душама њиховим говети, завету њиховом одговарати, а друштву од ведике користи бити. д. Монашка лица, која као учитељи св. вере и корисних знања буду у школи дејствовала, могу добијати пристојно издржавање из просветних сума, у случају ако духовни фонд не би и њих могао издржавати. Што се тиче награде свештеничке, нека Архијерејски Сабор изводи размисдити, да ли би боље било, да се свештеничке парохије на класе нодеде, па према кдасама и пдате одреде, као што о томе гласи пројекат раније изнешени у „Сиону", или би целисходније било, да се оствари онај иројекат, који је Архијерејски Сабор пре две године израдио. Крајње је време, да и наша Богосдовија буде преуређена тако, како би се знанствена страна у њој узвисила на већи ступањ, а младићи би добили више воље за знањем и веће пажње за васпитање и образовање у опште.