Prosvetni glasnik

550

РАД У 1 РАЗРЕДУ

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

нткола и да је Чика Лази тегако да ночисти ! . .) Погледајте у цркву ! . . У авлију ! . . У врата ! . • У мене !.. Сете !.. Наслоните се напред !.. Ајде сад, поседите мало тако да не мрдате ! .. (Да видим ко Ке најбоље да оеди, да не мрда !) . Ајде ненгго мислите сами (тако седећи)!. .. Гледајте у гата хоћете !.. Кад вам ја, Блажо, рекнем да извадите табле, гата Кете ви да радите ? — Ми ћемо да извадимо. — Па како ћете да седнете! — Да наслонимо леђа, и да скрстимс руке. — Па докле ћете да седите тако ? — Док нам ви не кажете да узмемо крижуље. — Па гата ћете онда да радите? — Онда ћемо да цртамо на таблу, што нам ви рекнете. — Е, добро. Извадите!... Ваде; наместигае, и седоше. — Узмите!... — Оставите\.... — Узмите! .. . — Осгавите! .. — Узмите!.. . — Оставите еве у клупу! . . . Оставигае и седоше, па чекају. Негси би говорио нешто; хоће неко нешто да ми каже. — Ко хоће да говори шта треба да уради? — Да дигне руку, молим г. — Де, ко ће да говори? Сви ћуте. Блажа диже руку. — Шта, Блажо ? — Није ники смислио ништа! Живојиновић диже руку. — Шта, Живојиновићу ? — Ви нисте рекли ништа ми да смислимо, но сте само рекли да неко не погрегаи те да не говори сам, кад му ви нисте казали. — Јесте. Сви ћуте, па и руке не дижу. — Молим госнодине, ја знам гато нам ви то казујете? вели Веселин и не дижући руку. — Што ? — Да ми не заборавимо. — Ко зна још? — (Ђутим и гледам). Сви ћуте и гледају: неки дигли руку. — Шта је Јоване?

— И да запамтимо да дижемо руке као велики ђаци, а да не говоримо сви заједно као мала деца. — Јесте. — И знате јога шта? Велики ђаци хиаиућу. Кад год хоће да се разговарају, они гаапућу, па се само мало чује. Ајде и ви негато шапућите! .... Тако! Л.епо сте шанутали, нолако. Можете још малко више да вичете, да чујете лепо •— не ваља као крадом!. . Ајде сад ја ћу да идем, а ви останите па се лепо разговарајте сами, тако како ваља! (Ја изиђем беспослен, ходам иолако, долазим и к њима и онет идем; разговарам се и ја с њима; слугаам њин разговор; штудирам Али то све с таком мирноћом и расположењем (задовољним), како желим да постигнем и у њих, и у гаколи. Има мирна осмеј ка, има иоуке и збиље, али церекања сокачког, карања и љутње савршено нема. Не да пема за шта (да се кара и љути), него не треба. Ако станем викати и карати, јога с љутином, онда све мирно оно задовољно расноложење покварим и нпстане мали страх, зазирање и зебња. Онда се све чини из стра, и ио страху, нигата по убеђењу и за то гато треба. Смејем ли се, „ћеретам" ли, онда раздражим живце (њине), и дам ирилике да живе погрешке и да се пате. Ва то бих рекао себи овако: Буди какав ваља да си, и кака желиш деца да ти буду; ради онако како треба, и како желиш да раде сви; буди добар и чини добро, а све оне мале погрешчице пусги нека стоје; оне ће саме да отиадају и изумиру — не вреди ти да се у њих мегаага. Ти их види, али немој с њима да се разговарага но ћути, и реци у себи: та то ће само отпасти; чекај само још мало!.... „Идеали су на муку и учитељу и деци," вели један немачки педагог. Идеали воде регули, воде Фронту; идеали воде касарни Школа је к ућа жива, пуна чељади, пуна нестаихних тичића, пуна невиних и неразвијених јагањацп; различна, шарена Она треба да навикава и васиитава, а не да приморава и дресира. РКиви животом садањим, па из њега изводи сваки дан по што ново и боље. Прелома у духу нема; напречац ништа; о једанпут не иде; што буде —