Prosvetni glasnik

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

571

Извадите табле ца у једном реду да ми пншете нанисана слова, а у другом ова наштампана, да „трукујете"!.. И велика и мала. .... Разгледајте и нречитајте сами сва велика слова !. . Извадите таблу и да пишсте сва та слова, и велика и мала, све тако као што је у буквару!... * Ето тако сам их упознао с великим словима и употребом њином. Сем ових места велика се слова пигау још на некии месгима. Но за њих је ово за сад довољно, једно с тога нгго би се сувише претрпала, друго, што није тако нриметно и карактеристично као овде, а треће , што се и данас још не зна тачна граница особним именицама и сталан један закон или бар обичај, где се аишу велика. Остаје још један случај који се мора изнети још сад. Док стигнемо у разговору и развијању до њега дотле деца читнју из буквара оно за велика слова, понављају их ту, и каткад пишу и преписују пошто читају. Пошто ми се букварски ред не види згодан за моје оно што хоћу, ја не идем по њему. Изберем и узмем оно што носи Форму „Имена друга". Читамо опет први пут по једно („по гласовима"), после по два развучено, а најпосле по целим речима, полако и брже. Најпосле, пошто се савладају читачке тегобе, онда разбирамо за поједине речи: шта значе, шта је што ? При објашњавању и казивању и кажем само : то је варош, колико та и та, (коју деца знају), или толико пута већа, колико два, три, четири, пет ... њих (оне вароши у којој деца живе или коју добро знају). Тако и с рекама и за брда, итд. Ове уаоређива.њел1 с оним што деца знају. За шта важније кажем (руком) где је, на којој страни, у којој земљи, и попричам што важније што може поднети за њине малене главе и слабачку ®антазију. Док се ово врши и чита, дотле се овамо води други разговор и испреда један други конац. Још

1 Треба ударати гласом и обрнути пажњу на ово : д« се ређала речи без смисла.. Један питомац учит. школе није једа: ченица кад се рекпе иуно речи, па кад је за тим запитао децу д астал, таблг и орманв, то је реченица! — — И бројање речв узпмају за се, но их махом спај<ју с већима. Но и то се, у вежб!

испре је, неком згодном цриликом, вођен од прилике овај разговор : .... Кад ја рекнем: Пера. Колико има ту речи ? . . А кад ја рекнем: Пера седи, колико сад има речи ? . . Колико речи има кад ја рекнем: Пера учи ? . . Милан мисли ? . . Јован гледа ? . . Дете, ви смислите, да рекнете нешто да буде само две речи ! . . . . Колико има речи кад ја рекнем: Пера има буквар ? . . Колико има кад се рекне : Кона нема крижуљу ? . . БогојевиН нема таблу? . . Дете, ви смислите, да буде три речи ! . . . . Колико има речи кад се рекне : Јован иише врло леио? . . Веселин Атанасковић чита добро ? ... . Еуквар има црне корице? .. Чика Лаза чисти школу ? . . Смислите ви, да буде четири речи ! Ајде еад смишљајте за шта хоћете, и да буде речи колико му драго, па да ми кажете, те да бројимо колико је који речи рекао! Ајде да рекнете нешто за мене! . . Ајде да рекнете нешто за вас! . . Ајде за таблу !. . Деге још нешто за таблу ! . . Дете још нешто ! . . Још нешто друго! . . Још нешто! . . Још ! . . Још!.. Кажите нешто за стб! . . Нешто за орман ! . . За кућу ! . . За мачку !.. За курјака ! . . За грожђе ! 1 .... И тако даље. И свуд бројати колико има речи. Е добро, децо. Сад слушајте да вам кажем нешто, да запамтите. Кад се овако рекне за нешто по више речи, онда се то зове реч — рече — реченица — речена — реченада. Пера седи, то је реченица; Кока има крижуљу, и то је реченица-, на пољу киша пада, и то је реченица• ђаци седе у школи лепо и слушају што их учитељ њин учи, и то је реченица И дете и ви да ми смислите и кажете неколико реченица! Је ли ово реченица кад ја рекнем: Блажо? — Није; то је само једна реч. — А кад кажем : „Блажа пише," — је ли то реченица? нешто рекне за нешто, те да се каже мисао. Јер иначе би деца I пут обратио на ово довољну пажњу, но извео с децом, да је реI му она кажу коју реченицу, деца су му казчвала овако: естолица, , раздвајање, деци иде мало теже, јер нв умеју оне мале речи да 1њу, увиди и постигне.