Prosvetni glasnik

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСИОВНЕ ШКОЛЕ

593

да се види, и да се гледа оно што ти хоћеш, и макар само оно , и ништа више него само оно, што је око тебе и што изнети можеш, па си више учинио, но да си поскидао све звезде с неба, и да си делу литературу ерпску прочитао пред њима, и да су ти све књиге на свету папамет научила. Није да ћега само дати јаснија и стварнија знања; није да ћеш само ударити јак темељ за даље образовање; није да ћеш отварати чула и будити дух; није да ћеш само пробудити интерес у духу за само образовање и саморадњу његову ; није да ћеш на тај начин развијати благу и веселу нарав дечију; већ веруј да ћега тиме дати и млого више материјала за говор , но ма каким „учењем" напамет и „вежбањем у говору," у ономе смислу како се оно данас обично разуме. Та све ће ти „речи" бити залудне и шупље , прости изрази склопљени од неколико гласова, а говор и „говорење" празна игра речи, и ништа више, но оно, што се обично каже : млаћење глогиња, ако само не изнесеш прво садржину њену. Та помислите и како је језик иостао\ Зар није прво овај спољни свет будио човека и његову унутрашњост и натеривао га да измишља речи и облике те да каже што хоће и што морп. Видите и у мале бебе како се развија и како постаје њен језик, па ћете видети да оно прво види један предмет, па га пуно пута види, па се тек онда вежба да га искаже, да га рекне, да начини реч. И помислите како би било то дете, које би прво све говорило и учило , „вежбало се," да говори: отац, мајка, сиса, млеко, леб, итд. па после видело онога човека што се зове отац, ону жену што се зове мајка, и оне сгвари што се зову сиса, млеко, леб, итд. ? И то би био први захтев који бих ја ставио за вежбање у говору. Други би ми захтев био ово: Један предмет може пред нама да сгоји дуго и дуго, па ми да не обратимо пажњу на њега. Ако пас не дирне, не развесели или ражали; ако нам никако не утиче у живце, и не расположи их ма како: пријатно или непријатно , он ће остати за нас мртав и без интереса; он нас неће изазвати

да га рекнемо; он нам неће бити ваљан елеменат за говор. С тога бих ставио као други захтев ево ово: Да се предмети износе пред децу с интересом; да буде чула, дух и осећања, и да натерају или изазову језик да их рекне. На пример : Једно је дете нацртало дивну кућу. Оно ми изнесе с радозналошћу: 'шта ћу ја рећи. Ја узмем, разгледам , окренем и изнесем свој деци, ћутећи. Деца ее зачуде , разрадују , и стану говорити: бре!.. ко је оно нацртао?... Чије је оно?.. Ау, како је лепо направио 1.. . Чик ти онако!.. Ја могу!. .. И ја могу!.. Милан не може!.. . Мита не уме .... Вре, како. Света, онолицат, на уме онаку кућу да направи! . . . Ја умем кола! . . . И тако даље. И ето колико сам говора изазвао само с тим , што сам дигао једну таблу и показао оно што је од интереса. Тако сад и оно што није од интереса, оно може да се начини да будо од интереса. На пр. Еад би ја рекао: „то је мртва насликана змија" (за ону у буквару), то не би било нп од кака интереса. Но кад ја рекнем: чувајте се да вас не уједе ! е онда се мало друкчије види да је она мртва и друкчији се крећу елементи говорни. Или кад бихја рекао : „зид стоји право и тврдо", шта би то било 1 А кад ја рекнем: беште да вас не убије! А они се сви з^гледе, па размисле, па тек онда отпочне гомила говорних елемената да се креће и да одговара оно исто што бих ја онако рекао', али са далеко више разноликости и речи, А све је то учинио интерес , који сам направио, а кога није

било. 1

Трећи захтев би ми био: Да се деци не одузимље ни трунка њине слободе, не, но да им се да елобода, потпуна и истинска , те да са свом својом искреношћу и безазленошћу казују оно што виде и оеете. Ако над децом стоји „влает", мотка,прут, „виргаз%илиу доцније време* лењир или шамари; ако влада страх и трепет , ако деца но смеју нн да „писну" : онда вам неће ни бити срдачнога гласка , и живога говорења; онда вам нема вежбања у говору. Еад даш елемената , кад

г Све приче могу бити мртва реч, мрдање устима и уснама, ако се само ређају оне речи без икака живота, као кад се монотоно чита. Напротив, све прича могу бнти пуне пунцате интереса, ако се продре у њину најдубљу суштину, у њнну садржину у њин значај, па се изнесе оним редом, оним тоном и тактом, и оннм појединостима, које су у истшш биле, кад се вршило оно што се прича. (Пример ће се наћи и у мојим причањима напред).