Prosvetni glasnik
66
НАУЧНА ХРОНИКА
Исто тако светлост је упдивисала на селен и производила у телеФОну звучне упечатке и онда, кад су између светлог извора и селена намештене две плоче од тврдог каучука и још између њих једап слој растворене стипсе, што је на сваки пачин и за Физичаре, врло загонетпа појава. Још у првом броју „Научне хронике," кад је била реч о телеФону, говорили смо о такозваној ,галванској музици," која се јави у комаду меканог гвожђа код се кроза н> пропушта и брзо прекида електрична струЈа. У истом смислу чинио је Бел оппте са каучуком, само у другом облику, јер није кроза њ пропуштао електричну струју, него је пустио да пада испрекидана светлост на лпст од каучука. Ја сам,велп, Бел, држао лист близу ува а зрак испрекидане светлости, пропуштен кроз једно сочиво, падао је на та .ј лист. И ја одма чух један музички тон извесне ви сине; звук је био јачи кад је лист од каучука био тан>и и кад сам слушао кроз прислушкивало. После покушасмо то исто и са селеном (у виду танких плочица) па добисмо то исто дјејство, само слабије. И од свију оних материја које напред споменусмо, (злата сребра, платине и т. д.), нравили смо танке листиће и са њима чинили истоветне пробе, па добисмо одсвију н>их звуке, само не од угљена и танког стаклета. Ми нађосмо још, да тврди каучук даје јасније звуке. но ма које друго тело, с којим смо радили изузев антимон, а артија и лискун даваху најслабије звуке У опште узев ми смо се нашли побуђени, да поставимо као крајни резултат нашег испитивања ово : промењивим дјејством светлих зракова може се од сваког тела добити звук, само кад су она у танким плочицама. Фотофон је тек у иочетку својега развића; нема ни четврт године од како је пронађен. Он је за сад још проста Физичка справа без икакве веће примене, али доцније он ће играти и у практици и у науци врло важну улогу. Највећа му важност лежи у томе, што нам овде не треба никаквих спроводних жица као код телеграФа и телеФОна; са овом справом можемо чути говор са сваког места куда, ма какву светлост можемо угледати. Истина светлост се простире само по правој линији и не да се савијати као што може електрична жица, те тако не требадасе бојимо да ће фотофон истиснути телеФон, као што ће скорим временом телеФон истиснути телеграФ. Али има случаја где је овај нови проналазак од врло велике важности, где га не може заменити ни телегра® ни телефон . У иоследњем рату Енглеза. са Авгантша, енглеске војске нису могле , другојаче кореспондирати једна с другом до посредством светлости. Светлост се са једног брега слала на други помоћу огледала, и по извесном правилу просто прекидала и настављала. Из тих прекида могле су се одгоненути речи, које су
тим дате. Сад пак, не мора се бележити како је светлост прекидана, него се кроз фотофон могу непосредно одма чутп саме речи. Као што се види, фотофон је од оргомног значаја за војску; сваку "другу везу, било телеграФску било телеФонску, може непријатељска војска прекинути; свезу ФОтоФонску, светли зрак, не може прекинути никад. •Још је важнија та справа на морској пучини, где се светлост може доста далеко прострети. Светлеће куле по разним морпма до сад су давале само просте зраке, а од сада ће моћи по својој светлости послати и говор оним лађама, које је виде. Од сад ће лађе на највећој даљини моћи разговарати са свима оним местима, одакле могу светлост да угледају. Но није то сва примена и важност, коју ће овај нови нроналазак човечијег ума наћи у будућности ; ове примене вреде само за земљу. Извесне предвиђајуће главе, надовезују још веће планове за будућност фотоФона; распростиру његову примену и ван земље. Француз Хенри де Парвиљ вели,' да ће се њиме моћи земљипи становници разговарати са становницима свију светова небесних (то јест ако их тамо буде било). Тако, вели он, звук, као гато знамо, не простире се по празном простору ; испод безваздушног звона не чујемо никакав звук, ма да видимо како сахат у њему избија. Ваздух је главни носилац звука. Кад се попнемо па велике висине, звук је све слабији, јер је тамо ваздух све ређи. Ни један човечији глас, ни један звук са земље, не може изаћи ван граница атмосФере земљине. Бесконачност не чује земљу, као што ни земља не чује ништа што је ван граница њене атмоСФере ; до сад се могло с правом говорити, да ће човек за навек остати глув за звуке осталих светова. Али ево нађоше људи срество, да се онде, где их престаје слушати сам звук, да се ту послуже другим оруђем да дођу до звука, да се послуже светлошћу. За светлост нема граница; она се нростире и кроз безваздушан простор ; она иде од једне звезде до друге, она иде у бесконачност. Ми смо сад у стању да по тим светлим зрацима, који просецају васиону, да по њима пошљемо и звучпе зраке. И од сад нек се зна, да докле год допре светли зрак, дотле ће допрети и звук и човечији говор. Земљинп становници слаће своје гласе на друга небесна тела а од њих ће добијати друге гласове у замену. Једном речи, једно небесно тело, један евет коресиондираАе са другим светом. Многи страни листови 1 , који су донели вести о фотофону , представљају на сличан начин будућност његову. Између осталих да споменемо како о будућности фотофоновој мисли Арменгод. 2 Он је држао 1 «Оеи4бсће 2е1{и炙 од 5 Октобра 1880 г. 2 0. Петерсб. В$домостн Л& 287.