Prosvetni glasnik

У М II 0 ВАСПИТАШб

глед ва главне контрасте (нротивности) шеђу васнитаљем прошлог н васпитањем нашег доба.

Кад се истисне једна заблуда, обично сљедује влада протнвнодожене заблуде: иза векова, у којима је само једпо тедо развијано, наступио је век, када је сва пажља бида обраћена на културу једнога ума, када су трогодишњој и четворогодишњој дедп давани у руке учебницн, и када се само прнбављање знања сматрало као стварјединствено — неопходна. Успех, којп долази за сличном реакцијом, достиже се обично увиђањем заблуде и иризнањем, да су они само две протпвне стране једне истине ; и тако долазимо до убеђења, да је нужно подједпако се бринути како о телу тако и о души. Систему су насиља многи одбацили. Људи почињу да увиђају, да је ради успеха у животу најважније бити добро животно. И пајбољи мозак од мале је вајде, ако нема довољне животне еиергије која бп га разиграла ; и по томе онај, који жртвује једно да би иостигао друго, ради као суманути ; справедљивост овога хмишљења постојано се доказује педаћом тако зване деце — генија. И на тај начин открива нам се мудрост оие изреке, да једна од васпитнпх тајни лежи „у умешности да се разумно проведе време." Некада општенримљено учење на изуст како који дан наилази на све већи отнор. Сви новији ауторитети осуђују стари мехапички пачин учења азбуке. Таблицу множења често уче путем оиита. При изучавању језика, школски је метод замењен методом, који је основан на томе, да се дечко нрво добро уиозна са својим матерњим језиком. Система механична, слична друпш системама оног времена, више се је бринула о Формама и символима, него ли о предметнма што су лежали у основу тим символима (знацима). Ионовити речи у оиом истом реду без погрешке, то је све; знати значај њнхов, тога нема; дух је жртвован Форми. На послетку се је појмило, да је у том случају такав резултат неоиходим ; јер у колико се већа тежња обраћа иа знаке, у толико мора ослабити пажња према предметима, што су означенн знацнма; или као нгго је то Монтењ давно говорио: „бакпг раг соепг п'е81 раз зауојг," т. ј. знати нешто на изуст не значи разумевати то. Упоредо с учењем на изуст оиада и блиски му сродник — изучавање правпла. С иотетка почесна а доцније и општија правила Изучавање само правила осуђује с.е с тога. што оно даје само неки новршии појам о нредмету, а не уводи у саму суштину ствари. Прпзнато је да пије од велике вајде кад се некоме саонштп само резултат испитивања, а не буде упо-

рада, како у пзвршењу саме нромене, тако и у новим Формама теорије и практике, које су нроизапгле услед те промене. Многи сажаљевају ту многобројност система за образовање младежи, али посматрач, који влада широким иогледом, видеће баш у томе најсигурније јемство за коначно установљење рацијоиалне системе. Ајде да не говоримо о теолошким разногласицама, али разногласност у васпитању очевидно води олакшању испитивања, услед поделе рада. Кад би пама био нознат истипити метод, онда би свако одстуиање од њега било штетно; али како истински метод тек треба да се нађе, то трудови безбројни независни мислилаца чипе средство да би се пронашла истина. Сваки се из њих изненађује каквом новом мишљу, која је вероватно више или мање основана на Фактнма ; сваки се од њих одушевљава својим илапом, замишља средства којима би псиитао његову правилност, и непрестано се стара како би доказао његову иотпуну тачпост и извесност ; сваки је од њих пемилостив критикујући друге; али кад се све те силе сједине, онда неизбежно мора то произаћи, да свп они мало по мало изађу на прави пут. Ако бп ма ко од њих открио некп делић нормалног метода, то би одмах одвело иримени; а све што би у том открићу било неумесно, морало би поновљеним нокушајима и педаћама бити опорекиуто. Кад се тако сједине све доказаие истине и изагнају погрешке, онда неопходно мора бпти израђена иотнуна и нравилна доктрина Од три Фазе, кроз које пролази човекова мисао једногласност пезналачка, разногласност пспнтивачка. једногласност зпалачка — друга је Фаза, очевидпо, мати трећој. Ове две Фазе долазе једна за другом не само ио времену, но и но узрочностп. И тако, ма како пеповољно да иосматрамо сувремена трвења у васпитним системама и ма како да жалимо на зло што иде уз њих, мп смо дужни да све то признамо за нретходни стуиањ, кроз којп се мора проћи и који је у сво.јим крајњим резултатима благотворан. Међу тим, зар ми не можемо да дамо себи рачуна о напретку своме ? После недесет година расуђивања покушаја и сравњпвања резултата, зар не можемо доказати да је бар нешто учињено за остварење цељп ? Неколико старих метода морали су да изађу пз уиотребе, аеколико је нових установило се, а многи други находе се на путу или ка смрти или к општем пријему. Поставившп редом те различне промене, опазићемо у њима вероватно сличне карактерпе црте, можда ћемо још наићи п на какав општи правац, — и на тај ћемо начин стећи могућпост да откријемо правац којим нас води покушај, п да покупимо знаке из којпх се може видетп начин како да се достигне најдаље савршенство. У внду нредуготовљења за дело боље израђено, овде износим по-

знат и са самим оним поједивим испитивањима, на основу ког се је иоставило опште правило. Оиште се ис45