Prosvetni glasnik

356

V М Н б В А

С П И Т А Њ Е

који је покривен горама, шумама, рекама и градовима, који се окреће око себе и око сунда, — ако он поступно прелази од .једпога појма другом, — ако његови појмови тек мало по мало постају све шири и све сложенији, — то зар није онда јасно, да ностоји нека општа поступност, којом се руководи умно развиће код деде ? Сваки шири појам претпоставља уже нојмове, из којих је састављен ; а изиосити дечку ма какав онштн појам пре но што је усвој о саставне делове тога појма — зпачило бн то исто, као кад би му ночело нешто да се казује с краја место с почетка. Да би се иотпуно појмпо пекп предмет треба покупитн и зпати тачно поједина Факта о њему, и тек упоређењем тих појединих података пзводити оиигге иојмове ; то је природни иут за добпјање идеја (општих појмова). Ако се пренебрегпе овај пут, идеје се иримају са одвратношћу, са апатијом, и — из;зев случајеве када је ученпк толико умно развијен, да сам може да нопуни нроплаике — те идеје <стају у памети као мртва Факта, која мало или ннмало не доносе вајде. Али нас питају: шта треба да је дељ сваке системе ? Ако је то пстина да ум, слпчно телу, има напред одређен пут развпћа. — ако се он развија сам из себе добровољно, — ако носљедујуће жеље једне или друге врсте зиања поничу онда, када су оне неопходно нужне као духовна храна, — онда је ли нужно мешати ту и своје бриге? Зашто се не би дете оставпло иснључиво дисдиплини природе ? Зашто ми не би било потпуно пасивни и зашто их не оставимо да онп сами прибављају знање како умеју ? — зашто не би билн потпуно доследни ? Ово питање изгледа у неколико неумеспо. Указујући да је система нотпуног 1аЈ35е8-Ј'ап'е-а (слободне радње) логички извод из тих доктрина, оно као што изгледа, опровргава с друге стране те доктрине с1е<1ис1ло а<1 аћзигЈит. Али, ако се само верно појме наше доктрине, оне не доводе до тако неразложпих закљЈчака. Један поглед из фпзичке аналогије објасниће то. Општи закон живота показује, да у колико је сложенпјп нроизведени организам, у толико више зависи од родитељског организма, однссно хране и заи.т^те. Разлика међу скоро образованом и самосталном неком воденом биљком п међу семеном дрвета са његовнм многим нокровима и сложепијим набављањем ранећих материја. које су му неопходно нужне у првом периоду растења — објасниће тај закон у његовој применп па биљни свет. Међу животињом можемо овај закон иропратити у целом реду контраста — од монаде. чија половина чим се одвоји одма постаје потпуно самостална и независна, до човека, чији плод не само што морада пређе у продуженом ембриолошком развићу све ниже животињске Фазе, већ и после тога још дуго добија ,

храну од матере, па и кад се научи да једе без туђе помоћи, опет хлеб, одело н кров мора други за њега да спрема, тако, да тек око 15 и 20-те године постаје способан да се сам издржава. Тај накоп важи и за ум, исто као за тело. Односно духовне хране сваки виши створ, а нарочито човек, зависи с ночетка од помоћи одраслих. Не имајући способности да се движе с места на место, дете је неспособно да добави материјале што су му потребпи за упражњавање чулне осећајности, исто онако, као што је песпособно да добавп потребе за желудад. Неспособно да приуготови себи храну, оно је тако исто несиособно да многим врстама знања даде ону Форму, којаје иужна да би знања могла бити усвојена. Језик, иомоћу кога се науче све више пстине, потиуно је узајмљен од оних лида што окружују дете. И на тај начин, пзносећи нред дечка сваки дан извесне Факте, у нотребној предуготовљености, у пеопходној количини, ми служпмо његовом уму као и телу што му помажемо. У оба случаја, главнп посао родитеља састојп се у палсњи, да услови , неонходни за развиће и папредовање, буду испуњени. При снабдевању детета храном, оделом и кровом они исиуњују своју дужност, ни мало се не мешајући у поредак и у произвољпу радњу упутрашњости; исто га тако они могу снабдевати звудима радп подражавања, предметима ради разрешавања, и, ако само ири том пе унотребе никакву ирпнуду, свнм тим својим снабдевањем не само да неће растуритп нормалнп процес умног развића, већ ће му шта впше јако помоћи. И тако дакле горе пазначене доктрипе не воде за собом искључавање оваког обучавања, као што неки мисле, већ на нрстив остављају најшнре иоље актнвном образовању. Ирелазећи од општих правила примени нужно је прпметити, да је Иесталодпјева система на практпди једва испупила оно што је у теорпји обећавала. Ми знамо да се деда слабо пнтересују лекцијама својим, или готово одвратност осећају к њима ; и, колико је бар нама позпато, песталодијевске школе нпсу увеле у свет неке бог зна како развнјепе људе ; не зпамо да ли је у томе достигнута бар средња проиордија. Али то иије нпшта чудно. Успех сваког средства завпсн, у главноме, од искуства са којим се примењује. Дајте непскусном занатлији и најодабраније алате, све је у залуду, он ће само у лудо страћити време, нестворив нпшта; исто тако и неискусном учитељу не помажу мпого добри методи, и при најбољим методама он ће грешитп. У самој ствари, савршенство метода ностаје у таком случају узрок недаће, исто тако, као што је у неискусним рукама савршенпји адат извор лоших резултата. Просто једнообразно, механички-рутинско обучавање могу вршити обичнп умови, и такво ће обучавање произ-