Prosvetni glasnik

748

свати и са већом вољом ради, кад зна да учи и у исто доба нешто ствара, кад у почетку иодвезу са двема иглама ради, па кад на. подвезама научи игле да држи н петље да прави, онда једва чека да почне на пет игала чарапу. Ја из искуства знам, како се деци светли лице од радости и поноса кад почне чарапу да плете, а оне промепе и разноликости на једној чарани, као што су: шара, вођица, сметање, пета, стопала и свршетак тако заинтересује децу, да са највећом вољом и брижљивошћу приону на рад и чисто гутају сваку реч наставничину, не би ли само што пре чарапу довршила, да се њиховим сретним матерама иохвале својим радом. Док међутим код плетења са кукицом деца вољу губе, почетак им је врло неоносан, у почетку ништа не стварају но само оно досадно исромаљање иетаља, или кад најпростију шарупочињу, морају непрестапо петљу но петљу да броје и у »прелед» да гледе. Дакле то једнолико прегледање и бројање доиста је несносније и теже од плетења са правим иглама, гди толико разноликости има и гди деца нису обвезана да све у рад гледе. То је што се самога ночетка рада тиче а сада идем даље. У нас има прилично и доста добрих српских назива за плетиво којима се ми одавно служимо. Ови називи, на које су се већ сва деца навикла, млого су лакши и бољи од изложених у поднетој »Настави.« Још су наши стари имали називе иетља место машлије,1 шта ће нам сада нешто ново: иромољка. Шару на чарапи (ранФтлу) сваки ће боље разумети — а деца особито — но окрајница. Ми кад деци показујемо шаре на чарапама, које се зову глат и феркерт кажемо им: ираво и наоаако, а г. Деспотовић крстио је то са глатком и обрнутом пром.ољком. Ми смо посрбили абнен и умшлаг са: сметање, разметање и наметање, а г. Деспотовић вели : узимање , шуиља иромољка. и оиетовање. Исто тако тешко је разумети нпр. овако предавање по команди: Узорци (у нас се зове прегледи) С а иодигнутим у вис тхлвтвним иромољкзмдилутсљим иромољкама итд. У нас су и то почетно ноказивање ученицама и сами српски називи млого лакши и опредељенији. Према томе, мишљења сам, да би било излишно усвајати нов начин наставе , који је међутим млого тежи и лошији но стари опробани начин. Одел.ења у којима се говори : О »учитељици", 0 »запту«, О » цељи ове насгаее« и о » средствима « врло су добро и брижљиво израђена. Настава која је у тим одељцима тачно обележена и изложена, врло је корисна за сваку учитељицу женског ручног рада. Тај се систем у нас већ упражњавап и оказао се као врло добар. Један цео разред у једно исто време почиње и свршује задато парче. Учитељица показује свакој ученици на по ее. И тако колико год има деце у једном

разреду , толико пута учитељица понови показивање на једном парчету и толико пута ученица чује дотично показивање, те тако и она , која најтеже сваћа, мора сватити и када сврши уме казати којим је редом радила. Али плетиво и плетење са кукицом није могуће по овој књизи »командовати« и цртати на табли. 11рво с тога, што је врло тешко петље и остале шаре са кредом на табли нацртати ; а друго што би нама, учитељицама, требало врло млого времена, док оно што треба да нацртамо и погодимо да деца, разуму и по цртежу раде. Ни са ових дрворезних слика које су у овој књизи, које нису довољно тачне са најтањим линицама израђено, не би се могло прегледати, а камо ли са слика дебелом кредом на табли нацртаних. Цртање је доиста врло нужно за женску децу, особито за старије девојчице, али то тек онда, кад почну учење »белога шва«; плетење , плетење сајкукицом и мрежање апсолутно је немогуће објашњаватн деци цртањем на табли. Међутим у старијим разредима када ученице почињу учити шав и кројење белога рубља и хаљина, поред тога што морају знати каквим се швом шије које парче , поред свега тога велим, врло је нужно цртање на табли. Свако се парче у природној величини нацрта. Тиме се навикава око ученица и оне посматрају дотично парче нацртано на табли докле год га у рукама имају на изради. И ако ми имамо при руци за оваке послове одређене лењире, и остале справе, које нам помажу и олакшавају да деци лакше и појмљивије покажемо, како ће моћи доцније, кадруку навикну и ослободе, без по муке сваки крој извадити и нацртати, опет овакав начин наставе није на одмет. Од учитељице наравно, највише зависи. Она треба својим ученицама да представи женски ручни рад, као једну врло лепу и корисну вештину; она треба да пробуди у својим ученицама вољу за рад; она ваља да им поброји хасне, које оне у свима приликама имају од свога рада; она је дужна да их спреми тако, како ће свака ученица бити у стању , да каже шта је и како уредила, јер није доста радитн и урадити но ваља тако научити да се и другоме покаже. Што се тиче »Наставиога плана« и »распореда за женски рад«, то није ни мало удешено за наше прилике и потребе , а »Градиво« за женски ручни рад врло је добро и нужно за ученице, јер свака ученица ваља да зна гди се и од чега се све то израђује, како се платно , конац и остала роба , гради и од куд се доноси. У овој се књизи говори и о »луксузним« радовима, које не би требало у школи радити. Ја не знам који би се рад могао као »луксузни« из школе избацити, јер чим се може каковим год радом штогод зарадити, тај рад — по моме мишљењу — није »луксу-