Prosvetni glasnik

У М Н О Е А С П И Т А Н. Е

случају недаће, и ако учитељ мора да му покаже како да. ранреши задатак — вапрегнутост, у којој су се налазиле способности ученпкове, оспгурава памћење тог разрешења боље, но ма колика понављања. Имајте на уму и то, да знање, овим путем задобивено, непрестано се организује — долази у међусобну свезу. Факта и закључци, усвојени на тај начие, постају средства за решавање даљих питања. Решење јучерањег задатка помаже ученику да лакше реши данашњи. На тај начин, знање се преображава у способност, од оног тренутка кад је задобивено, и потпомаже опште радње мишљења, а не остаје просте речи, забележене на листовима. унутрашње енциклопедије, као што то бива при обичпој наставној рутини. Имајте даље на уму и оно морално култпвисање, које се врши тим сталпим самопомагањем. Храбро ићи на сусрет тешкоћама, са стрпљењем усредоточити своју пажњу на један предмет, не губити духа при неуспесима -- ето црте карактера, које неопходпо тражи од нас живот , и које нарочито израђује ова система. Ми својим искуством можемо засведочити, да је учење на тај начин потиуно могуће, јер нама су у младости давалп да решавамо релативпо веома сложене задатке односно перспектпве. Феленберг потврђује наше мишљење; он говори „да је лпчна, независна радња ученикова много важнија од обнчне услужности људи, који су нрисвојили себи дужност васпитача". Горас Мен вели, да „при пашем васпитању на несрећу, врло много говоре а врло мало образују", А Марсељ примећује, да „ученик много зна боље оно што сам, својим сопственим трудом, открије, но оно што му се говори." Метод култивисања , што га предлажемо , свагда треба да има за резултат радосно и весело стање — радосно не у смислу снољних награда, већ у с.мислу унутрашњег потпуног здравља, нормалног стања. Он не само да не задржава нормални процес развића, већ у мпогим случајима приноси збиљску, важну корист. Ако само не мислимо да се повратимо аскетичкој моралности (или боље неморалности), онда срећа омладине већ сама по себи треба да се сматра .за достојну цељ. Али и умној радњи у ошпте много више годи осећање задовољства, но равнодушност или одвратност. Сваки зна, да све што је слушапо, читано иуји гледано с интересом боље се запамти но оно , што је читано, слушано или гледано у стању апатије. У првом случају способности се активно занимају својим предметом; у другом оне се њиме занимају без своје радње, и пажњу непрестано привлаче друге, пријатније мисли. Сразмерно томе и упечатци су или снажни или слаби. Мало је тога, што недостатак интереса изазива у ђака умну нерадљивост, мора још да дође и дарализујући страх од последица. Одбијајући

његову пажњу, страх тај увеличава труд. с којим ученик — и нреко воље — мора да концетрише своје способности на предмету, који га одбија. Јасно је да, при једнакости других услова, активност учења бнће сразмерпа задовољству, с којим се решавају задане теме. Ваља обратити иажњу и на важне моралне последице, ко.је долазе од непрестаног задовољства или непрестане муке, сједињепе са свакидањом наставом. Упоредите лице и нокрете два детета, од којих се једно радује томе, што се занима пнтересним предметима, а друго је несрећно с тога, што осећа одвратност према својим занимањима, неповерење нрема својим силама. и због тога наилази само на хладно понашање, претње и казне; пореднте та два детета и ви ћете видети , да се природа првог развнја и снажи, а другог — опада и губи. Сваки, који је приметио дејство успеха и недаће на ум, и утицај ума на тело, увидеће, да је се у једном случају благопријатно утицало на нарав и здравље, а у другом се може предвидети силеа опасност од постојаног опадања организма. Сем тога остаје још једна, тако исто важна последица. Ири равенству свију других прилпка, односи међ учитељем и ђаком иостају дружевпи и утицајни, или ненријатељски и бесилни, према томе, у колико система култивисања порађа задовољство или муку. Осећања ирема људима вазда се налазе у зависности од идеја, што су свезане с тим људима. Човек, који другоме сваки дан проузрокује дозу неиријатности, непремено ће изазвати тајну одвратност, а ако он проузрокује једино и искључиво само разне тешкоће, онда ће он извесно посгати предмет мржње. С друге стране, онај, који сваки дан помаже деци да постигну сво.је цељи, који им непрестано даје прилике да уживају у победи, који их непрестано подржава у раду и симпатнше њнховим успесима пробудиће пријатељска осећања; и не само то, њега ће волети, само ако је његово поступање и нонашање потпупо доследно. Сетите се само како је силна и благотворна власт учитеља, којн је у исто доба и друг, нарочито кад се пореди с влашћу учитеља, кога мрзе или према коме су равнодушни. По томе ми можемо извести закључак, да носредне користи, што долазе од принципа задовољства, нримењеног на васпитање, не изостају далеко иза неносредних користи. Свима, који сумњају у могућност да се проведе наша система, одговарамо као н пре, да све што смо рекли није само теорија већ је и опитом потврђено. Као последњи разлог у корист тога, да васпитање треба да буде процес саморазвића, дакле нроцес пријатног образовања — можемо навести претпоставку, да је у том случају вероватно, да се образовање неће завршити школом. Док задобијање знања буде носао непријатан, дотле ће бити разлога тежњи да се то одбаци,