Prosvetni glasnik

327

јом ењигом „о девојачком васиитању" која је више читана у.Немачкој но и у самој Француској. У тој својој књизи вели Фенелон: жене неће државом управљати, неће ни ратове водити, а неће ни црквене дужности отправљати. Оне могу дакле бити без многих наука, као што су: подитика, правне науке, ФилосоФлја, теологија, ратна вештина итд,; али оне морају отправљати оне дужности које су темељ човечијем животу. Зар оне нису те што нородички живот одржавају и разоравају ? Паметна, вредна и побожна жена, то ти је душа у кући; она ту располаже највишим благом, као и онима добрима која су вечита. — После овога прелази Фенелон на науке и вештине које су жењскињу потребне; но у то није нам намера за сада упуштати се. Само ћемо поменути још неке његове речи, где он говори, како ваља девојке навикавати, да буду вавек задовољне са својим положајем. Он се обраћа подједнако ћеркама великашкпм, које живе у прадедовским замцима својим, као и деци поштенога грађанина. Из тога се јасно види, да Фенелон увиђа, да је општа потреба за извесне друштвене редове да дођу до вишега образовања, за које су пре 100 година толики сталежи говорили да је луксуз и бесмислица, а уједно он ставља у једну линију образовање племићско и образовање грађанско. Еао што нам доцније сведочи велика револуција, у Француској се пре но у Немачкој развило образовање средњих еталежа. У Немачкој не би се нико смео у оно доба усудити да говори о једнакости племићског и грађанског образовања и да се тако без икаква обзира обраћа средњим сталежима. Узрок овоме духовном изједначењу средњих народних слојева у Француској ваља тражити у томе што је народна књижевност под Лујом XIV знатно коракнула. Аристократија по знању и снособности прекорачила је сасвим онако нечујно ону преграду која је делила трећи сгалеж од осталих. С те стране Фенелонова књига није могла у Немачкој ништа учинити; али тим боље је прихваћена са свога религиозна духа којим је прожмана, јер у Немачкој беху тада толики кругови увучени у силна религиозна питања. Доиста је доста чудновато, како, г у Немачкој као и у Француској, с полетом народне књижевности стоје у најтешњој вези сви ондашњи поку-

шаји да се женско образовање подигне на што винји ступањ. У трећој и четвртој десетинин прошлога века вођаху се силне препирке по часописима и омањим листовима о разним естетичким и литерарним питањима. Еоје то а које опет одушевљење којим беху прихваћени први поетски радови немачких великих песника, као што су Клопшток, Гете и Шилер, учини, те народ духовно оживе на све стране. Нарочито женски свет бегае занет сентименталном поезијом која владаше од Клопштока па све до осме и девете десетине прошлога века. По свима круговима поче се одомаћивати мисао, да и женска деца не смеју остати без општега образовања. Па и опет се нигде не утврди јавна школа за више женско образовање, већ све некаке приватне школе, којих је врло много било у XVIII веку, но од којих до данас није остало скоро никака трага. Оно што се о њима зна, врлоје ненотпуно и сачувало се путем предања у појединих породица, као и у неколиким моногра®ијама и белешкама које се случајно налазе у неким педагошким делима. Тим путем сазнало се још и то, да су многи бегунци и исељеници Француски јако раснростирали по Немачкој изучавање Француског језика и Француске књижевпости по многим приватним школама. Што се тек доцније почеше у Немачкој заводити јавне школе за више женско образовање, то се има захвалити, поред осталога, .једино великој наклоности немачких владалаца. По саветима чувенога педагога Ратихија у становише се, у почетку ХУШ века, више женске школе у Кетену и Рудолштату. Карло Јевђеније Виртембергаки основа у исто доба кад је подигнута Карлова школа у којој се Шилер васнитавао, и девојачкц школу, која је постојала читавих 15 година (од 1772. до 1787.). Године 1786. установи цар Јосиф II у Бечу једну вишу девојачку школу, поглавито за спремање учитељака. Доцније овај је завод постао г/рађански иансионат за девојке и данас сгоји под покровитељством царице аустријске. Што се тиче католичанске Немачке, у њој су женски манастири ипак водили бригу о васпитању женске деце. Један само ред, тако зване „енглеске