Prosvetni glasnik, 30. 06. 1882., str. 20

428

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

5. »Главном Проеветнош Савету Главни Просветни Савет на 103.састанку свомс од 10. Марта ове год. одликовао ме је поверењем, да прегиедам » Историју цркве старозаветне и новозаветне за средње ихколе « па да му доставпм своје мишљење о томе да ли би трсбало ову књигу прештампати за школску потребу о државном трошку. Ја сам прегледао поменуту књигу и учтиво подносим опај извештај. Међу свима школским књигама за предавање хришћапске науке, по средњим и основним нашим школама, с правом се може рећи, да је ова књига и по садржини и по облику понајбоља. Но при свем том, и у њој има мана, које се по мом мишљењу не могу више трпети. Прва је мана у томе, што се хришћанској цркви није дало више места него онолико, колико и старозаветној, а међу тим историја хришћанске цркве важнија је од старозаветне пе само по развитку хришћанства и најузвишенијих морално-религијских идеја, него и по непосредном додиру ученика с црквом. Због једнаког обима историје старозаветне и историје ноиозаветне цркве, гшмињу се у овој књизи сви цареви јев рејски редом и сви идоли, који су год били познати Јеврејима, а религијске борбе на истоку IV, V, VI, VII и VIII века, кад се израђивало све ово, што се сад чува у цркви као светиња, — борбе које су задавале страха целој царевини грчкој, и у којима су учествовали сви сталежи хришћанског света, не помињу се готово никако. Исто тако крсташки ратови, који као што се зна у средњим вековима играју врло важну улогу, нису овде добили места. Појав Хуса, тог словенског великана и претече Лутеровог, није ни једном речи обележен. Па и опис реФормације захватио је толико места, колико и старозаветно »идолопоклонство«. Ако историја цркве треба да допунч опште историјско образовање ученика, о чему ја не сумњам, онда је ово врло осетна празнина. Друга је мана ове књиге у томе, што у њој није довољно заступљена ни опште словенска ни наша српска црква. 0 босанској цркви нема овде на једне речи. Богомили се никако не номињу, баш као да их нигда у Срба није било. Историја хрватске, бугарске, пољске и ч шке цркве обележена је само у неколико редића, а историја цркве аустријских Срба казује се само у 5—6 речи на стр. 107. Па ни историја срлоке цркве по другим областима није захватила више од 5 листића, а о српско црквеној књижевпости нема ни једне речи, и ако се навсди књижевнпст грчка па и руске цркве. — Ако је нужно упознаш ученика па првом месту са историјом ч.еговог парода , и ако историја има неку васпитну задаћу, а нијс само суво-

парно ређање светских догађаја, онда у овој књизи треба лепо заступити бар историју српске, ако не и опшге словенске цркве. Трећа је мана у неправилпој поделп историјског материјала. Историја новозаветне цркве подељена је на 4 периоду. Првн период траје до Костантина великог, други до цоделе црквс па источну и западну, трећи до постанка руске патријаршије н четврти до данас. Постанак руске патрнјаршије, као што се види, чини у овој књизи епоху онако исто као и познатд указ Костаптина великог и подела цркве на источну и западну. Но ако је установа руске партијаршије од толике важности у опште хришћанској цркви, онда и постанак српске и бугарске патријаршије не може бити мањег значаја и према томе требало би поделити историју хришћанске цркве још на толико периода колико је свега било патријаршија у хришћанству. Али оваква подела не би имала никакве научне основе. У опште хришћансрој цркви епохални су догађаји само они, који се тичу целе цркве и по томе само таки догађаји могу бити граница између појединих периода. Због тога реформација Лутерова не чини епоху у опште хришћанској историји цркве , јер се јавила само у једном делу у западној цркви. Онштих епохалних догађаја у историји хришћанске цркве у правом смислу тих речи има два : указ Костантина великог којим је црква добила право грађанства у свету и подела цркве на источну и западну, кад је хришћански свет пошао у два велика а разна правца, према коме и историја цркве опште хришћанске може бити подељена на 2 периода. У осталом може историк узети и другу основу 3 1 поделу историје, али и у таком случају мора бити све изведено по тачно одређеиој основи. Еод поделе у овој књизи није било јсдне основе, јер је јединички догађај упоређен са општим. Ова је погрешка ушла у руску црквену кп ижевност под утицајем народносног осећања, а писац или преводилац ове историје примио то за готово, па исту погрегаку унео у нашу школску књижевпост. Могло би се овако замерити и подели историје старозаватне цркве, у ко.шко нема иикакве основе за поделу на 6 периода, ал то опет пије тако велика погрешка, као она горња. Четврта је м ша у томе што се језик ове књиге разликује од онога, ко.јим су написане друге школске књиге. Овде се вр ш често помип.у речи »Благочестиви« (с. 1.) »податељ мира« (с. 43.ј »патријаршество« (с. 3..) »суштество» (стр. 82.) ; »јестсство* (82.) »цреподаје« (83. и т. д ) што сведочи да је писац позајмио сву садржину кп.иге из руске књижсвности Ово се може познати и по етилу, који нсма па многим местима ни природне гипкости ни обичне мелодичности пашега говора. Све се прича натегнутим и тешким изразима што