Prosvetni glasnik

523

ким местима читанкама у којима долазе чланци хронолошким редом по концу који је у самој историји књижевности. Што се тиче саме историје Француске књижевности, одатле се не прелази ништа више но само оно што се односи на велике писце и њихову карактеристику, па и ту спомиње се само оно што је од већега значаја. Питања која долазе иза сваког чланка који с с прочита у неку руку су приправа за усмену употребу језика. Уз то се уче на памет разни чланци прозаички и поетски, а особ;-то Лафонтенове басне, те тако се све више иде на руку да деца настредују у учењу Францускога језика. У неким школама на часовима женског ручног рада потпомаже се учење Француског језика, па било да се чита што на том језику, било само да се разговор на њему води. Врло је сумњива важност овог спомоћног средства, јер нико не може служити два господара. Што се тиче енглеског језпка, он почиње три и четири године доцније од Францускога, па ииак ресултати који су досад постизавани скоро су једни и исти. Много томе доприноси то што је енглеска граматика врло проста, што су ученице већ извежбане у Француском језику па су им лаки енглески задаци, и најпосле сродност енглеског језика с немачким много чини те се немачка деца науче врло брзо да служе енглеским језиком. Како има много мешавине од германских и романских елемената у енглеском језику, то је лако спајати ова три језика и прелазити их компаративно, што је по ученице и њихов умни развитак од неоцењиве користи, а све му томе много доприноси и то што су ученице већ приступиле изучавању средњевековног немачког књижевног језика. IV Долазимо на Историју Света. Ова наука не може се у вишим женским школама прелазити онако како се прелази у мушким средњим школама. Пре свега познато је да су женска деца наклоњена да придају већу важност самој личности о којој им се прича, но самој ствари која им

се прнча; исто тако наклоњенија су да боље схвате конкретни догађај но ма коју апстрактну идеју; и најпосле зна се и то да се женска деца слабо баш интересују за бојеве и ратове , који су у стању да тако дубоко потресу млађани дух у мушкараца. Све нам то налаже да морамо променити начин предавања ове гране наставе. Све треба , тако да речемо , заоденути онако како је потребно према разном узрасту женске деце која се уче ; облик занимљивих слика мора се задахнути човечијим животом , а читави народи морају се у неку руку представити као поједине живе и радне личности. Једини ред прагматички , који се може унети у предавања светске историје женској омладини, мора се састојати у томе да се покаже како постоји с једне стране свеза између дела која је починио који народ и његове судбине , и с друге стране између његових особина и његових мана, између његових обичаја и порока. Онај који предаје историју општу женској де и и који хоће да им омили тај предмет, треба да је добро и скроз упознат с архелогијом и историјом цивилизације, с историјом вештина и књижевности, с геограФијом и етнограФијом. Што се тиче хронологије, ту ваља бити врло умерен, ако хоћемо да се зна као што треба. Полазећи с овога гледишта Немци, у својим вишим женским школама, гледају даупознпју своје ученице с развитком главнијих образованих народа из свакога доба, а особито с развитком немачкога народа. У већем делу виших женских школа читаву годину дана предаје се само историја Немачке. Цела пак историја света предаје се пуних пет година, од којих једна година долази на стару историју, једна на средњу, а трећа и четврта на нову и сувремену историју. Много би боље било кад би се цео историјски материјал распоредио на седам година учења. Кад би тако било, онда би историја отпочињала причама и животописима из старог класичког доба, а у свези с тиме дошле би, 66*