Prosvetni glasnik

НАУЧНА ХРОНИКА

533

вода, дакле количина алкохола у природним водама износи један милијонити део њиове тежине. Кад је дознао да у разиим водама има алкохола и колико га има, Минц је испитао да ли га има и у земљи. Он је узео 100 или 200 грама земље и растворио у / г литра чисте воде, и кад је тај раствор дестилисао, добио је опет у дестилату алкохола, а то је зиак да га је било у оној земљи, јер је вода била чиста. Кристали јодоФорма су врло сигуран знак за одредбу количине алкокола. Ако је алкохола више изаћи ће кристали другојачи, него кад га има мање. Тако је Минц добио другојаче кристале од алкохола к.ји је добио из кишнице , другојаче из снежнице а другојаче из земље, а то је свс сигуран знак да у свима тим телима има разне количине алкохола, но увек мање од 1 милионитог дела тежине. Минц је за четири године извршио преко 80 опита и нашао је, да ладне кише и снежнице имају мало више алкохола него топле кишнице. У земљи обраслој биљем има алкохола внше. А то долази отуда што у такој земљи има много више хемиског распадања органских тела. Одавде алкохол прелази и у атмосФеру као пара и кад се у ваздуху згусне у течност он пада заједно са кишом и снегом, и отуда га и има у тим водама. Ова је ствар сасвим нова у науци и много ће лрипомоћи да се дозна тачније састав земљишта воде и ваздуха као и да се многи хемијски процеси у тим телима разјасне. (Ба К т аШге 1881.) * Не може се довољно оценити корист коју има човек од стаклета. Довољно је да се само запитамо на који би начин осветљавали своје собе сунчевом светлошћу да нема стаклета, чиме би могли заменити стакло за посуђе које остаје стално и кад дјејствују најјаче киселине, које растварају и злато. Да нема стаклета неби имали ни један микроскоп ни телескоп, те према томе не би знали нигата о микроскопским ситним створовима, нити би са земље могли распознати оне појединости на небесним телима као шго можемо сад. Све то, а и многе друге нримене стаклета у практичном животу, доста јасно показују колике је услуге учинило стакло човечанству и напретку. Што стакло није нашло још веће примене узрок је његова кртост и ломљивост. Сваки зна како се стакло од најмањег удара и потреса разбије: исто тако многи је приметио како често пута стакло само прсне, што долази од неједнаког загревања појединих делова тога етаклета. Да би се дакле могло стакло применити на друге цељи, ваљало је наћи начина како да се стакло начини тако тврдо, или боље рећи жилаво, да се не разбија од тако малих потреса

Одавна је поникла мисао како да се стакло употреби за грађевинске цељи, парочито да се њиме замсни дрво, које < е згодниЈе може употребити на друге корисније цељи. Пошто се код железничких пруга грдне количине дрв& потроше као прагови испод жел>езничких пруга, гледало се како да се за ту цељ употреби стакло које би било и много згодпије и сталније од дрвета а и јевтиније би коштало. Пошто је употреба стаклета за ту цељ зависила само од тога да се стакло тако направи да би могло издржати же љезничке пруге и саму жељезницу, и да од потреса не прска, то је у последње време обрнута сва нажња на ту поправку стаклета. Како се постигнућем тс цељи отвара велика будућност стаклету у многим грађевинским радњама, то сматрамо за нужно да саошптимо најновије ноправке у Фабрикацији стаклета и резултате до којих се дошло у обзиру стврдњавања и жилавости стаклета. ') Дознало се опичом да жилавост стаклета зависи од поступности лађења растопљеног стаклета. Другим речима ако се растопљено стакло нагло олади, оно ће од најмањег додира да се расплине у најситније комадиће. То се постигне кад се растопљене стаклене куглице спуштају у ладну воду. На против ако лађење иде поступно и опоро, онда стакло постаје све жилавије и у колико је лађење поступније тим јаче. Ту методу огврдњавања стаклета нронашао је Де ла Бастија. Он је усијане стаклене предмете замочио у смесу разних загрејаних масти и уља (за које се зна да се врло споро ладе) те се тако стакло заједно са том смесом ладило врло споро, а тим је стакло бивало све тврђе. Што је та смеса масти и уља, у којој је стакло лађено, била врелија и у колико је лађење ишло поступније, у толико је и стакло било тврђе и жилавије. Највише се у новије време занимао тиме др. Шот који је извршио читав низ олита, из којих је дознао како ваља поступати при стврдњавању стаклета. Најпре је тражио да види колико зависи процес стврдњавања од самог састава стаклета (јер сва стакла нису истог хемијског састава), од температуре стаклета и смеше масти. Други низ опита извео је у тој цељи да практичним путем одреди чврстоћу појединих стаклених шипака, олађених на овај или онај начин, Из опита у ирвом смислу нашло се ово : даје меко кристално стакло м;^ло боље од обичног стакла. Чешко стакло није добро за стврдњавање. Што се тиче температуре дошло се до ових резултата : Што је стакло било врелије кад се у маст замочило, тим је било после тврђе. Исто тако врелије масти давале су тврђе стакло но ладније. У колико је температура стаклета сразмерно нижа, у толико треба да је маст врелија. »Оаеа« 1880. XII