Prosvetni glasnik

629

Записник Главног Просветног Савета

САСТАНАЕ (XXVI 15. Сеатвмбра 1882. у Београду Бпли оу: I [отпредседник Ј. Иецић; Редовни чданови: -1 >. Клерић, др. В. Бакић, арх. Неотор, М. Зечевић, М. Мнловук. Драг. Јовановић, др. .1. Стевановнћ ; Нанредни чланови : М. ЈЗадтровпћ, Св. Вуловић, Јов. '1.')Ор1)еви1| и Петар Пикетић. Привремени послово!) др. Ник. Ј. Петровић. I Привремени иосдовођ чита занисник 125. састанка, који Савет прима. II Министар иросвете и црквених иослов а, писмом од 14. Септембра ПБр. 6865., шаље по ново на оцену сведочанства г. Срете Поповића, који је прибавио још 4 нове сведоџбе, да Савет види може ли се г. Поповић према тим сведоџбама примити за предавача средњих шкода и.1и Савет остаје при својој ранијој одлуци да г. Срета Поповић нема квадиФикацпје за наставника средњих шкода. С обзиром на то што г. Срета не подноси сведочанство о испиту зредости, а нове сведоџбе су само о кодоквијама, које је канди/ат подожио посде познате саветске оддуке и које се не могу сматрати као озбиљни испит, Саветје оддучио да остаје при својој првашњој оддуци, т. ј. да г. Срета Поповић нема квадиФикације за предавача средњих шкода. III Министар иросвете и црквених иослов а, писмом од 13. Септембра ИБр. 6788., позива Савет да састави програм за „Фраицуску читаику." Савет је оддучио да се за то умоде г. г. Настас Петровић, проФесор Вед. шкоде и Живко Недељковић, проФесор београдске гимназије. IV Св. ВуловиМ.' чита свој н Петра Никетића реФерат о дедцу -Мисди о настави" : „Главпол Иросветном Савету — Мисли о настави. За родитеље, свештенике, учитеље и све, који се наставом баве. Написао Никола Мусудин, учитељ. Београд 1880. Г1од насдовом Мисли о настави исказан је у овој књижици од непувих 18 дистића читав низ миели о врдо многим питањима, која се из близа иди из дадека иаставе чичу, као: о ириродним особинама човековим, које су извор сваком образовању, па онда о образовању у опште и какво треба оно , а бу/е, па о нашим свима настакиим — просветним — заводима

најнижим и највишим (ири чему су споменута разна просветна друштва и установе, као учено друштво, пољскопривредно друштво, тополивница у Крагујевцу и т. д.), прокритиковане су мане тих завода као и мане цеде шкодске књижевности, дотакнута за тим и уз то нека социјална питања (о „подели рада и имања", о правичнијој одредби њихових користи, о чувању народног здравља, о вери, о еманципацији жена), издожена начела о уређењу наставе у основним шкодама, о бризи, коју треба да води државно законодавство о образовању народном и ван шкоде и т. д. Издожитн толико мисди на толиком нростору одиста је тешка задаћа; те није чудо што ни писац ове књиге није могао — како се мени чини — те задаће испунити нити своје мисди у ред и свезу довести. Из цеде књЈгкице ја сам видео толико, да је писац одиста о настави размишљао ; али ће се тим мислима његовим у целини — и не гледајући на то да ди су све добре — тешко моћи ко користити, па ни они којима су намењене. Можда је то због сувише [збијеног излагања — које је врло природно на овако збијеном простору — што су неке мисди тако издожене, да их ја нисам могао разумети, а неке оиет тако, да ми се учинидо да су врдо иогрешне. Навешћу који пример да се види и једно и друго. Одмах у почетку вели се: да је свака сгвар „још у почетку свога бијћа иодучида и свој природни закон, по коме се она вечно и безазлено уцрављати има." На стр. 17. вели се: да шкода не може дати ученику „сво потребно му знање у свој његовој отнирности а и кад би могућно било, оно не само да неби корисно било, него би на против за самог ученнка било више гитетно, јер би се тим спречавадо његово самостадно доцније размишљање." На стр. 20. иисац се нада, да ће доћи кад тад време „кад ће се свакп но своме занпмању, на своју и општу корист иоштено и иодједнако бавити ; кад ће подеда рада и имања и њихне користи правичније подељени бити, т. ј. кад ће једно према другом у свему узајамну улогу, на оишту корист свршавати." Стр. 26. „Кад је овде реч о домаћем лечењу, онда ту не треба разумевати лечење немоћне медецине, која је у новије време, но настојавању и препоруци својих заинтересованих занатлија — декара и апотекара — већ и у најмањим ситницама постала општа потреба дечења, па сује већ и марвени лекари и код саме животиње развијати почели, и тако је медецина, прешавши сваку меру умерености, ностала вештачко спекулативни занат оних људи, којисеутоме користе