Prosvetni glasnik

780

1.) писац вели : „Хришћанска црква је људско друштво на земљи итд." Ја држим да је боље рећи : хришћанска је црква друштво, које верује у Исуса Христа и т. д. . . Казујући шта је иредмет црквене историје, иисац га одређује овако : „предмет је црквене историје, —• црква, т. ј. колена рода људског и т. д." Ја држим да би нравилније бидо рећи : Предмет црквене историје јесу унутрашњи и сиољашљи догађаји црквени, које је она као и свако људско друштво у разним одношајима од свога иостања до данас иреживела и т. д. Улазећи у излагање саме историје, писац осећа иотребу да пре свега спомене „стање рода човечанског до доласка Исуса Христа Спасиоца на земљу", (место „човечанског" боље је — људског, место „до доласка" боље је — до силаска или иојаве Исуса X. на земљу; место „Спасиоца" обичнија је реч — Сиаситеља) а у место да опише стање рода људског до доласка, он прелази на стање иред долазак, те се с тога на први мах види значајна празнина у речи стојеће исторнје Хр, цркве. Који хоће да пише Историју Хришћанске цркве, тај треба да зна да он не пише историју развића рода људског, него историју Искуиљења или ајреиорођаја свега човештва. А да такву историју напише мора ма и површно да каже да се прво људско друштво до грехопадења налазило на великом ступњу умног и моралног савршенства и да је с те висине пало преступљењем закона божијег, и падало у току времена све дубље и дубље у бездан мрака и незнања, док на послетку ннје побркало све праве појмове о истинском животу и одношају своме према Богу и ближњима. А из тог неизлазног стања снасла га је безгранична љубав божија тиме, што му посла на земљу свог јединца сина да прихвати измучено људство, да искупи, просвети, и унесе у живот људи вечита и стална начела за правилно развнће ума и непрекидно усавршавање у врлинама и добру. Код нисца Хр. Историје г. Јовичића нема тог приступа, и као што се види, он га је нарочито нронустио, те је тиме у неколико (своју) историју осакатио. Но и само „стање рода људског пред долазак Христа Спаситеља", које он описује под насловпма : „нолитичког .. . релиђиозног и моралног стања (л. 4.)" изведено је тако, као да би писац писао световну а не црквену историју. Ио моме мишљењу у Историји Хришћанске цркве највећу улогу запрема релиђнја, јер од ове зависи морал и политика. С тога је требало у релиђији потражити и наћи узроке онаквом политичком и моралном стању рода људског пред сидазак на земљу Исуса Христа.

И доиста какву релиђију у опште затиче са својом нојавом хришћанство ? Исток — царство уеократи је; Занад — царство индивидуалности. Иринцип те разликележи у појму о Богу и животу. Иантеизам вири у основи сваке источне релиђије. Слобода, индивидуалност — овде се не признају. Мистицизам одвлачи човека од стварности у област Фантазије, те му је с тога идејал — „да се све врати у Бога, као што је из Бога и истекло", а личност човекова — ту пропада. Грчка и Рим дају други нризор. Код њих господари чувство ведичанствености (индивидуалности) човека. И сами богови код њих нису што друго до обични људи. Али грчко-римска цивилизација, истичући тако у вис индивидуалност човекову, довела га је најпосле до тога да ,је изгубио свако осећање божанствености! А човек није никад тако на пвици свога пада, као што је онда кад у својој охолости отпочне да рачуна себе за Бога . . У оно време, кад се Исус Христос јави на земљи, незнабоштво беше деморалисано — искварено у свима својим члановима. Оно обожи само себе у лицу својих императора. Но кад човештво човека обожава, опда оно остаје без вере у Бога, а човек је без вере мртав. Таквим начином Исток уништи индивидуалност човекову сахранивши је у сунстанцији Бога, а незнабошгво на Западу, истичући преко мере индивудалност човекову, пропада у бездану своје околости и гордости. С тога цео предхришћански свет, новијајући се по учењу једне или друге од ових двеју главних релиђија, беше изопачен у свима појмовима домаћег, друштвеног и политичког уређења ; јер се оснивао на једној самој грубој сили и егоизму. А отуда у браку — многоженство, наложнишво, својевољни развод, продаја жена, па често и убиства без сваке одговорности. Оцеви имају право на смрт и живот своје деце, дају их у залогу, а често их и продају, као робље. Закони дозвољавају побацивање и тровање деце у утробн материној, на чак и то да се могу после рођења давити ако су слабог састава. Ироди из подозрења трују своју рођену децу. Нерони — и децу и мајку. Браћа продају сестре за новац. 0 љубави измзђу господара-и слугу, није могло. ни битн ни говора. Ту је царовала самовоља и тиранија. На истоку ратови и лов, а отуда — суровост, крвожедност у свима друштвеним одношајима. Источна Фисова освета истребљавала је кад што читава племена. У Грчкој и у онште у нриморским странама — трговина. А отуда — хитрост, варање, грамжење .бесавесност.. У 1'имљана — ратоборни дух и Физичка снага. А отуда — себичност, охолост, надутост, крвожедност. Па и сама римска Фукара жуђаше за крвљу: циркови и